Како су му постали блиски ставови џихада, како се прикључио  Ал Каиди, како је доспео у Босну, али и како је напустио ову терористичку организацију, Ајман Дин говори у ексклузивном интервјуу Спутњику.

– У почетку идеје џихадизма нису биле оно што су сада. Тада то нису биле идеје Ал Каиде. Настале су током борбених акција у Авганистану: до почетка рата у Босни идеологија џихада већ се мање више оформила. Тада је почело да се говори о заштити муслимана, борби против Запада, сопственој култури и части. То сам научио са 16 година: чинило ми се да ислам треба спасити од погубног утицаја Запада, а посебно Сједињених Држава. Тада нисам мислио да ћу се придружити било којој терористичкој организацији, али сам заиста желео да одем у Босну. Један од мојих блиских пријатеља је ишао тамо и ја сам одлучио да пођем са њим. Породица није знала за моје планове: обавестио сам их тек када сам их позвао са границе Хрватске и Босне. Било је то велико изненађење за њих.

Ко Вам је помогао да дођете до Босне?

– У то време су постојале групе које су се називале ћелије за обраду. Прикупљали су новац за трансфер, помагали су да се џихадисти пошаљу. Ако особа која је желела да иде уопште није имала новца за карту, проналазили су јој спонзора, давали новац и куповали опрему. Тако је било и са мном: још увек не знам ко ми је све то платио. Тако сам завршио у Босни.

Кретали сте се по разним местима од Босне до Филипина, а затим из Авганистана до Грузије и других земаља. Како се милитанти тако лако крећу по свету? Ко је покровитељ свега тога?

– Па у то време нисмо имали коме да помогнемо. Веома смо се плашили кретања, увек смо били пажљиви на аеродромима. Тада су многи ухапшени док су путовали, у Хрватској, Аустрији и другим земљама, на путу за Босну. Стога смо морали бити врло опрезни: због великог броја туриста, било је врло тешко уочити мали број терориста међу њима. Користили смо то, били смо као игле у пласту сена.

Постојала је читава листа аеродрома до којих је било боље да не долазимо. На пример, због строгих правила безбедносног прегледа у Дубаију, били смо принуђени да летимо преко Бахреина. Када су и тамо правила пооштрена, почели смо да путујемо преко трећих земаља.

Затим сте се преселили у Авганистан, заклели се на верност Осами бин Ладену и придружили се Ал Каиди. Да ли сте тамо сретали вођу организације? Реците нам нешто више о сусрету са њим. 

– Да, сретао сам се са Осамом бин Ладеном. Милитанти су се на верност Ал Каиди заклињали лично њему. На заклетви на верност било је неопходно руковати се са њим, и гледајући га у очи, поновити текст заклетве. Када сам га ја упознао, није имао појачане мере безбедности. Иначе, главни чувар Осаме бин Ладена ме је увео у организацију. То је било у септембру 1997. године. Сећам се како сам озбиљно тада схватао заклетву коју сам дао. Управо је то био циљ којем сам тежио.

Какву сте улогу имали у Ал Каиди? Како се развијао ваш живот у Авганистану?

– Хтео сам да проучим детонацију, хемијско и биолошко оружје и послали су ме у логор ради тога. Провео сам једанаест месеци поред Абу Хабаба ел Масрија, који је важио за најискуснијег произвођача бомби за Ал Каиду током њене историје. Он је учио многе, укључујући и Карамзија Јусефа, који је први покушао да дигне у ваздух Светски трговински центар у Њујорку 1993. године. Али тамо је било тешко живети: сваког дана смо јели само сочиво, а није било довољно хране за све.

Џихад у Авганистану је био усмерен на борбу против СССР-а. Али ви сте тамо стигли неколико година након повлачења совјетских трупа. Да ли сте се икад запитали зашто и даље постоји потреба за џихадистима? 

– Џихадисти у Авганистану заправо нису били потребни за војне акције. Земља је постала својеврсна одскочна даска, база за обуку милитаната. Штавише, присуство Ал Каиде било је тамо неопходно за успостављање власти Талибана на територији Авганистана.

Колико је била јака Ал Каида док сте били у њој? 

– Ал Каида је имала прилично озбиљну тежину. Штавише, тежину у смислу меке моћи: много људи се обучавало, а пролазило је само проверено особље. Али за пет година, колико сам био тамо, многи су отишли: на крају су сви убијени или су завршили у затвору. Ал Каида је изгубила све што је изградила у периоду од 2002. до 2009. године, након америчке инвазије на Авганистан. Организација је слала особље у Саудијску Арабију, организована је оштра кампања против њих, сви су елеминисани.

Како је текао процес одабира нових чланова? Да ли је било деце у организацији? 

– Жене и децу нису намерно узимали у организацију. Појављивали су се у редовима организације ако су се придруживали породично, и то се такође дешавало, мада не тако често. За разлику од Исламске државе, Ал Каида није намеравала да одмах одузима земљу и изгради државу. Стога им млађа генерација није била толико потребна. Ал Каиди су били потребни одрасли мушкарци способни за борбу и организовање терористичких напада. Да, Ал Каида је планирала да посеје хаос, сруши постојеће режиме и тек онда изгради нову државу. Исламска држава је кренула другим путем и ово је главна разлика између две терористичке организације.

Све џихадистичке организације позивају на борбу против непријатеља ислама, али против Израела нису спроведене никакве операције. На пример, на Синају, борци Ал Каиде спроводе операције само против египатске војске и не продиру у Израел, зашто? 

– Сви су имали ово питање. Као прво, Хамас је затражио од Ал Каиде да се не меша у палестинска посла. Иако је сарадња постојала: Хамас нам је слао своје борце на обуку за нове методе рада са експлозивима и хемијским оружјем. Све сам ово ја видео. Штавише, сви самоубилачки напади у Палестини и на подручју „зелене линије“ у периоду од 2000. до 2003. године били су резултат обуке у Ал Каиди.

Као друго, Јевреји и Израелци су увек били нападнути у трећим земљама: на пример, организован је терористички напад у синагоги у Тунису, експлозије у египатским градовима Дахаб и Шарм ел Шеик, где су израелски држављани одмарали.

Као треће, главни циљ Ал Каиде су САД. Сви схватају да Израел не би могао ништа да учини без Американаца. Стога терористички напада никада нису били припремљени за Израел директно.

Провели сте шест година у Авганистану. Како оцењујете тренутно стање ствари тамо? Да ли је споразум САД и Талибана нешто променио? 

– Талибани су саставни део авганистанског народа и њихов званични долазак на власт је неизбежан. Њихови погледи на џихад ограничени су на авганистанску територију. За разлику од Ал Каиде, они, на пример, никада нису планирали да ослободе Јерусалим. Стога је логично да након 20 година Талибани почињу да се дистанцирају од Ал Каиде. Зато нема ничег изненађујућег у чињеници да већина, то јест, Паштуни, полаже право на власт. Ал Каида очигледно одлази одатле: већина најискуснијих милитаната распоређена је у Сирију 2017. године, а многи су тамо и погинули.

Како сте одлучили да напустите редове терористичке организације? 

– Након терористичких напада у Најробију и Дар ес Саламу, схватио сам да је разлика између теорије и праксе џихада превелика. Стратегија коју је организација усвојила је у ствари била застрашујућа. Нисам очекивао да ће доћи до убиства стотина невиних Африканаца који нису имали никакве везе са догађајима у Авганистану или покушајима Ал Каиде да уништи амерички режим.

Као човек сам почео да схватам да Ал Каида узурпира право на рат више од једне и по милијарде муслимана, одузимајући животе браћи по вери. Нисам желео да одлучујем о судбини, нисам желео да настављам. Тако сам у октобру 1998. године одучио да се вратим из Авганистана у Залив.

Наравно, Ал Каида није хоби клуб у који можете мирно доћи и опростити се од свих једном и заувек. Али те исте године имао сам симптоме тифуса и маларије, због чега је требало да одем на лечење у Катар. Морам рећи да сам се радовао овом тренутку. Желео сам да обавестим све да ми је Катарска агенција за безбедност узела пасош и није дозволила да одем. Мислио сам да останем да живим у Катару, да одем у универзитет, постанем учитељ и и изградим нормалан живот овде, тако сам тада маштао.

Чим сам стигао у Катар, рекао сам свом пријатељу који је био са мном у Босни о својој намери да напустим организацију. Он ме је подржао. Катарски безбедносни апарат ме је контактирао да бих дошао и поступили су врло хумано са мном. Све сам признао и обавестио их о својој намери да напустим организацију. У згради безбедности сам остао око 9 дана. Тада су ме подсетили да нећу моћи дуго да останем у Дохи. у главном граду Катара тада је живело око 250 хиљада људи, и ризик да некога из организације сретнем на улици је био изузетно велик. Овај град није био безбедан за мене. Понуђено ми је да одем у САД, Француску или Велику Британију. И специјалне службе последње земље су саме контактирале катарске колеге поводом овог питања, тако да је избор направљен прилично брзо.

Како сте радили са британском обавештајном службом? Који су били Ваши задаци? 

– Прво сам пружио све информације о Ал Каиди које сам имао. Отприлике 6-7 месеци Британци су радили на њима, проверавајући истинитост мојих речи. Затим је наступио период рехабилитације: није био тако лак прелазак са џихадистке идеологије на схватање да стабилност, сигурност и развој могу бити само у цивилном друштву и владавини закона.

После тога сам се вратио у Авганистан, али као агент британске обавештајне службе. То је било изузетно опасно: схватао сам да могу да се никада не вратим одатле. Заиста, током 33 месеца колико сам провео тамо, пред мојим очима је кажњено 5 шпијуна. Двоје од њих је радило за јорданску обавештајну службу, а још троје за египатску.

Британски обавештајци су ми помогли да испланирам свој посао тако да сам био у сенци и готово у потпуности осигурао своју безбедност. На овај начин сам испоручивао робу за Ал Каиду из Саудијске Арабије и Пакистана, а то ми је пружало прилику да путујем, упознам друге агенте и стекнем поверење бројних бораца на високим позицијама у Ал Каиди у тим земљама.

Постоје ли мере предострожности које сада предузимате? Да ли се плашите освете бивше браће по оружју?

– Већ је било неколико покушаја да ме убију, 2009. и 2016. године. Као што видите, оба су била неуспешна. Срамота је за човека да буде храбар у редовима такве организације, а затим да се плаши освете.

Гледајући на своје искуство, шта можете рећи младим људима који се налазе под утицајем терористичких организација?

– Постоји једна устаљена фраза која се обично приписује Алији ибн Аби Талибу. Она гласи: „Оданост злим људима је издаја Бога, издаја злих је оданост Богу“. Млади би требало да запамте да су пред нама два пута: рат и стварање. У првом случају није важно колико дуго и са којом храброшћу сте пролили крв, нећете имати користи ни ви ни ваше душе. Не живите у илузијама, неће бити никаквог успешног рата муслимана против читавог света. Свет нам није непријатељ. Не заваравајте се. Добро размислите шта радите, у које идеале верујете и кога пратите.