БИВШИ ПРЕДСЕДНИК СВЕТСКЕ БАНКЕ: Ево како ММФ и Светска банка у четири корака владају државама

Џозеф Штиглиц, професор економије на америчком Универзитету Стенфорд, бивши саветник председничког већа Била Клинтона, бивши председник Светске банке за обнову и развој и добитник Нобелове награде за економију, недавно је проговорио о томе како моћне светске банке и ММФ планирају и изазивају немире у многим транзицијским и сиромашним земљама широм света, којима „помажу“.

Перфидно смишљени сценарио изгледа овако. Прво се сними и анализира економија сваке државе која затражи финансијску помоћ. Након тога, Светска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручи програм који садржи четири обавезна корака.

Први корак – ПРИВАТИЗАЦИЈА

Прво што Влада земље жртве треба неодложно да спроведе јесте приватизација економије, а посебно кључних индустријских предузећа која чине окосницу привреде.

Уместо да се аргументовано успротиве брзоплетом захтеву за продају јавних предузећа, политичари пожурују у распродају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде.

Да би ућуткали трезвене критичаре због овако непромишљеног поступка са тешким последицама локални политичари се позивају на императивне захтеве Светске банке за обнову и развој.

Други корак – ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА

После кампањски спроведене приватизације обавезно следи усвајање законске регулативе о либерализацији тржишног капитала.Такав потез омогућава инвестиционом капиталу несметан улазак и излазак из земље.

При овоме у земљу жртву улази мало капитала, а највећи део расположивог капитала на „законит начин“ несметано излази из земље. Такав начин извлачења капитала из земље познат је под називом „круг врућег новца“.

Новац, или тачније речено – пљачкашки капитал улази у земљу жртву првенствено због шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, панично бежи на први знак надолазећих невоља које би могле да угрозе његову сигурност. У паничном бегу капитала државне резерве могу да пресуше за само неколико дана.

Након овако вешто изрежираног бега капитала ММФ обавезно тражи од владе земље жртве да одмах драстично повећа каматне стопе, како би велике светске шпекуланте привукао на поврат извученог државног капитала.

Наравно, астрономски високе каматне стопе брзо привуку одбегли капитал, у исто време систематски разарају индустријску производњу и дефинитивно уништавају националну ризницу земље жртве.

Трећи корак – ТРЖИШНО ОДРЕЂИВАЊЕ ЦЕНА

Земљу жртву, која је на издисају, ММФ хладнокрвно увлачи у трећи корак, такозвано „тржишно одређивање цена“.

То је леп израз за драматично дизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. Тиме се драстично руши већ ионако низак животни стандард становништва.

Након тога, према добро уиграном сценарију следи завршни, четврти корак.

Четврти корак – ММФ-ов протест

Овим протестом земља жртва дословно је бачена на колена и де факто се налази пред економским уништењем. У оваквим драматичним околностима ММФ из земље жртве злочиначком хладнокрвношћу извлачи „последње капи крви“. Програмирано подиже социјалну температуру док коначно „цео котао не експлодира“.

Добар пример је Индонезија, у којој је 1998.године ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво сиромашном становништву, због чега су избили жестоки протести.

Поучан је пример и Боливија, у којој су избили немири због драстичног повећања цене воде.

Вешто програмирани и прецизно темпирани ММФ-ови протести узрокују нови масовни бег капитала из земље жртве, а неретко доводе и до стечаја владе. У овако безизлазној ситуацији страни власници капитала могу по смешним ценама да откупе преосталу имовину земље жртве у паничној распродаји.

У овом перфидном сценарију је последњих деценија створено много земаља губитница, а једини победници увек су биле моћне западне банке које су, у бездушном лову за капиталом, спремне на све.

Професор Штиглиц каже како, овакве планове који се стварају у тајности, увек води апсолутистичка идеологија која не познаје хуманост.

Постоји ли земља која је избегла овако несрећну судбину?

Постоји, каже професор Штиглиц, то је Боцвана. Менаџерима ММФ-а и Светске банке Боцвана је одлучно рекла „идите кући“ – ГО ХОМЕ!

АМЕРИЧКИ САН

„Амерички сан постао је мит“, изјавио је професор Џозеф Штиглиц у интервјуу немачком магазину Шпигл.

„Веровање у „амерички сан“ и даље је снажно, али већ двадесет година нема никаквог бољитка за просечну америчку породицу. С друге стране, најбогатијих 1% становништва зарађује 40% више само у једној седмици – него што петина најсиромашнијих заради у целој једној години. Укратко речено, ми смо подељено друштво. Америка је створила величанствену економску машину, али највећи део одлази најбогатијима. У протеклих неколико деценија у земљи је драматично повећана неједнакост у приходима и богатству“, рекао је професор Штиглиц и као пример навео да је 2011.године шесторо наследника империје Волмарт – „WАЛЛ МАРТ“, управљало богатством од око 70 милијарди долара.

Упркос миту по коме сиромашни у Америци постају богати, животне шансе младих више зависе од примања и образовања њихових родитеља, него у било којој другој индустријски развијеној земљи за коју постоје подаци.

На питање – „да ли мисли да је слоган 99% покрета Окупирај Волстрит исправан, и ко су заиста преосталих 1%“, професор Штиглиц каже да је то група људи која добија 20-25% укупног прихода и да је њихов део удвостручен у последњих 30 година.

Подсећајући како је бивши председник Џорџ Буш тврдио да САД немају довољно новца за здравствено осигурање сиромашне америчке деце, што би коштало неколико милијарди долара годишње, а да су одједном имале стотине милијарди долара да би спасиле осигуравајуће компаније, Штиглиц је рекао да то говори да нешто није у реду са „нашим политичким системом“.

„99% према 1% – то заиста звучи као одлична прилика за револуцију. Зашто је ситуација и даље тако мирна у САД?“ – упитао је професор Штиглиц, у интервјуу за Шпигл.

(Биљана Диковић / facebookreporter.org)