БГ25 ° Вести Најплеменитији подвиг EXPO 2027 Odrzivi razvoj Preduzetnik Lat Ћир 0 11 ПУТИНУ ЗБОГ ТРЕМЕ ПОЛА ЗАБОРАВИО ДА КАЖЕ: Проф. др Угљеша Станојевић, добитник одликовања „Заслужни лекар Руске Федерације“

Али, када ми је стигао позив из Кабинета председника Путина, прво је наступила неверица, потом милион помешаних емоција које још не могу да изговорим и пренесем, јер ни близу неће одражавати истину. За дан пријема ордена нисам припремао никакав говор. Сматрао сам да је унепред строго одређено ко ће шта рећи на свечаности, но када смо сели на своја места у Јекатерининској сали и док смо чекали Владимира Владимировича, из протокола су рекли да свако ко хоће може да га замоли да по пријему одликовања узме узвратну реч.

Чак и тада сам мислио да је то речено реда ради и тек када су скоро сви награђивани тражили дозволу за обраћање, и добијали је, схватио сам да нема „режије“ и да са моје стране не би било лепо да добијем награду из руку председника Русије, а да се не захвалим. Тако ми је за то, да решим шта ћу рећи остало десетак минута и наравно да сам због невероватне треме половину од тога што сам мислио да кажем – заборавио.

Овако за „Вечерње новости“ говори проф. др Угљеша Станојевић, директор Курског онколошког научно-клиничког центра, једног од најсавременијих у Русији, на чије груди је, 22. маја, председник Русије Владимир Путин ставио престижно одликовање „Заслужни лекар Руске Федерације“. На свечаности где је једно друго велико државно одликовање уручено и министру спољних послова РФ Сергеју Лаврову, овај Србин родом из Чечаве код Теслића је, иако под налетом дубоких осећања, председнику Русије, казао оно што носи у срцу:

– Поштовани Владимире Владимировичу! Знате, ја нисам рођен у Русији, рођен сам у бившој Југославији, сада је то територија Републике Српске, а данас живим и радим у Курској области. И, искрено, тешко је рећи где, у Републици Српској или у Курској области се према вама односе са више љубави, више поштовања, више захвалности. Сада као држављанин Русије, земље могућности, и житељ Курске области желео бих да вам изразим дубоку захвалност за све што радите, за вашу неисцрпну љубав према људима, за вашу бескомпромисну борбу против зла.

Година 1992. Дечак, школарац који се у 11. години са породицом доселио из Чечаве у нову кућу у Бањи Врућици код Теслића, носећи прегршт успомена на учитељицу Миру Међедовић и 25 другова и четири другарице из одељења, а потом наставио школовање у Теслићу где је стицао нове пријатеље, нашао се у вихору грађанског рата у БиХ. Сва другарства која је од детињства градио, то зло није поштедело. Многи пријатељи су се преселили у друге градове, републике, земље већ на самом почетку страшних дешавања…

– Првих дана септембра 1992, мама, сестра и ја смо отпутовали код тате у Русију где је радио. Дошли смо на две-три седмице, јер су маму убедили да ће се све брзо смирити, а школа је те године требало да почне 1. октобра. Ипак, родитељи су убрзо схватили да смирења нема, па су решили да сестру и мене упишу у школу у Москви. Сестру у 3. разред средње медицинске школе, јер је прве две године завршила у Добоју, а мене у 8. основне. Био ми је то јако тежак период у животу, јер сам кренуо у руску школу без знања језика. Али, било је и много среће: и ученици и наставници у разреду су били добри према мени, скоро свако од њих ми је покушавао помоћи да се што пре адаптирам. Мислим да ме је баш тај период формирао као личност, натерао да више учим, да покушам нешто у животу да постигнем. Наравно, безгранична подршка блиских, пре свега родитеља, томе је највише допринела – прича нам проф. Станојевић.

И показао је да се све може када се хоће, и више од тога. По завршетку 11. разреда основне школе, као одличан ученик, добио је могућност да са 17 година упише факултет. Студирао је, од 1996. до 2002, на московској Медицинској академији „Сеченов“. Дипломирао је, говори наш саговорник, у року као најбољи страни студент, чиме је заслужио да му Руска Федерација омогући бесплатну специјализацију, касније и магистериј који је окончао 2007.

Тада је прешао у Руски научни центар рендгенорадиологије где је радио као хирург-онколог. Каже, да је до четврте године студија планирао да се по дипломирању посвети микрохирургији ока, али тада је започео дежурства у тиму професора Јевсејева и од тада се „везао“ за хирургију, пре свега абдоминалну.

– Радио сам као хирург онколог у Руском научном центру рендгенорадиологије у Москви. Тамо сам 2017. докторирао, бавио се научним радом, водио онколошку хирургију, радио са специјализантима, оперисао и теже случајеве и мирно долазио на одмор у Републику Српску два-три пута годишње. Маја 2020. предложили су ми да преузмем новоизграђени Онколошки центар у Курску. За размишљање нисам имао много времена и свега након две седмице од првог разговора, именован сам за директора.

– Наравно, да је то за мене био велики успех и велико признање, али и јако велика одговорност. Поготову што је то био нови обим, а и другачија структура посла. Мало коме полази за руком да уз административни посао, остави себи део клиничког, а мени је то успело. Поделио сам свој дан, тако што операције почињем ујутро око 7.00, а посао завршавам касно навече потписивањем докумената, одговорима на писма и поруке и друге административне ствари. За све имам велику подршку министра здравља Курске области Јекатирине Писмене, која је апсолутно толерантна ако закасним на неки састанак, јер сам у операционој сали остао дуже него што сам планирао – искрен је наш саговорник.

У свом научноистраживачком раду бавио семолекуларним особинама канцера, поготову дебелог црева и ректума, а сада је и професор Медицинског факултета у Курску, где води неколико магистраната. Године 2023. са тимом лекара из Националног онколошког центра Герцена добио је признање за нову методу лечења. Питамо га да ли су тачне речи проф. др Данице Грујичић да је Русија у медицини „већ у 22. веку“?

– Потпуно се слажем са поштованом проф. др Грујичић. То се могло видети и за време пандемије, када је руска медицина направила, брже од других земаља са много већим буџетима, вакцину против ковида 19. Још је важније што је руска вакцина имала најмање компликација и можда највећу ефикасност како се касније испоставило. И у томе моменту на сцену ступају интереси свих, само не оних, којима је та вакцина најпотребнија. Говорим за политичаре, фармацеутске куће, бизнисмене…

– Говорим то, јер сматрам да медицина не сме имати границе. Русија данас јако напредује у онкологији. Последњих пет година су патентирали више од 20 радиофармацеутских препарата и у том правцу увелико се развијају. Већ имају своје таргетне и имунопрепарате. Крајем године требало би да се заврше све процедуре око добијања дозволе за клиничку употребу две нове вакцине за онколошке пацијенте – открива нам др Станојевић.

Поносан је и задовољан што ради у једном од најсавременијих онколошких центара у Русији, пуштеном у рад крајем 2019, са 440 кревета и 1.150 радника од којих су 210 лекари. Специјализован је искључиво за онколошке пацијенте, има све онко-хируршке гране, одељења за хемотерапију, радио и радионуклидну терапију. Драго му је што све више Срба студира у Русији, а волео би, каже, и да се више сарађује са колегама и установама у Србији и Српској.

– Срба има на студијама у различитим областима, али мислим да би их требало бити више и из Србије и из Српске. Пре свега требало би решити питање признавања диплома, да би специјалисти из једне земље могли уз знање језика без проблема радити у другој – говори нам наш саговорник.

Из сваке његове реченице навире љубав према човеку, пацијенту, послу…, али и свест да је без напорног рада тешко постићи успех, иако свако сам за себе бира шта му је најважније. У поретку најважнијих вредности, др Станојевићу је и породица.

– Супруга Ирина и ја смо заједно студирали, познајемо се од прве, а заискрило је после треће године студија. Венчали смо се у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Чечави 2003. Две године касније родио нам се син Стефан, који је данас студент треће године Медицинског факултета у Москви. Ћерку Јелену добили смо 2010. Она завршава 9. разред. Обоје су крштени у истој цркви у Чечави. Супруга Ирина, иначе студент генерације, докторат је одбранила 2013. и тренутно је професор Медицинског факултета у Курску. По специјализацији је гинеколог – открива нам професор цртице из свог приватног живота.
А, у њему је много мисли посвећено Српској и Србији. Ту љубав је пренео и на своје супругу и децу.

– Не можете ни да замислите колико ми значи мој завичај. Знате, на зиду испред мог стола у канцеларији виси слика старе бакине куће. Ту слику је по наруџби моје супруге, знајући колико ми то недостаје, према фотографијама урадио један сликар у Москви. Када сам најуморнији, поглед на ту слику ми увек дода снаге да направим следећи корак.