Берлин, августа 1994. године – Совјетски Савез више није постојао, а заостали контингент руске војске након пола века напуштао је територију некадашње Источне Немачке. Успостављана је нова безбедносна архитектура, у глобалним размерама. Ништа није илустративније описивало овај процес од понашања Бориса Јељцина тог дана.

Клатио се на бини, потом мало играо, мало певао, саплитао се док је ходао, у поздравном говору заборавио презиме канцелара Кола („мој пријатељ Хелмут…“). И све то на радост „хладноратовских победника“ који су свој „поход ка Истоку“ могли безбрижно наставити. Русија у том тренутку за њих више није представљала равноправног такмаца.

Последње што их је плашило, руска војска у централноевропским земљама, одлазило је натоварено на железничке композиције ка Москви, заједно са под дејством вотке развесељеним Јељцином.

„Совјетски Савез је Горња Волта са нуклеарним оружјем“, често је говорено осамдесетих година. То су чак у форми цитата саопштавали и званичници неких европских земаља. Иако је реалност, и поред свих системских проблема са којима се комунистичка „супердржава у перестројци“ сусретала, могла бити другачија, слика из тог августовског дана везала је наведену паролу за представу о постсовјетској Русији у западном делу света.

Јељцина, једноставно, од „значајних играча“ у међународној политици више нико није озбиљно схватао. Самим тим, нити су обећања давана председнику Русије (по правилу, усменог карактера) антиципирана као неприкосновена, нити су преузимане обавезе схватане као нове датости које је неопходно испуњавати. Међународни односи су, у целини, кренули другим смером, структура светског политичког система постала је једнополарна, америчка империјална матрица почиње се ширити по целом свету.

Прва асоцијација кад видимо Бајденов пад

Ово је прва асоцијација данас, када видимо Џозефа Бајдена како три пута пада приликом уласка у авион. Њега није развеселила вотка, оборио га је јак ветар! „Америка више није суперсила“, све се чешће говори, то чак (ин)директно саопштавају и лидери важних земаља. Иако је истина, да и поред свих проблема са којима се суочавају, САД остају доминантна велика сила, неизоставан актер у свим будућим преговорима о међународној безбедности, слика из овог мартовског дана веже наведену оцену за представу о данашњој Америци у „остатку“ света.

Бајдена, једноставно, међу „значајним играчима“ у међународној политици све мање њих схвата озбиљно. Самим тим, нити су обавезујући договори са њим могући, нити ико рачуна да ће преузете обавезе нова администрација у Вашингтону испуњавати. Јер паралелно са „историјским падом“ дошао је и Бајденов потврдан одговор на питање да ли сматра Путина убицом.

Проблем Јељцина био је у заблуди да ће га на Западу прихватити као равноправног саговорника, реформатора, политичара са којим ће се договарати. Проблем Бајдена је у заблуди да ће га цео свет прихватити као неспорног глобалног лидера, ауторитета који може да квалификује и класификује ставове других, самим тим и намеће одлуке. Јељцин је на свет гледао из угла осамдесетих година, Бајден на свет гледа из угла прве деценије двадесетпрвог века. Иако су се околности промениле.

И као што је прва заблуда оставила драматичне последице на будућа дешавања у евроазијском простору, тако ће и ова друга оставити последице на будућа дешавања у глобалној равни.

Путин истакао цивилизацијске разлике

У реакцији Владимира Путина на Бајденове речи истиче се: „Иако они мисле да смо исти као они, ми смо различити људи. Имамо другачији генетски и културно-морални код. Али умемо да бранимо сопствене интересе. И радићемо са њима. Али у оним областима за које смо и сами заинтересовани. И под оним условима које сматрамо корисним за себе“.

Још је додао да се свест америчке елите обликовала током освајања континента које је повезано „са директним геноцидом индијанских племена“, уз (стару, опет поновљену) опаску да су „САД једина држава на свету која је употребила нуклеарно атомско оружје, штавише, против ненуклеарне државе“ у тренутку када то није имало било какав војни смисао.

Путин разлике у односу на САД више не сагледава само кроз призму класичног упоређивања војне, политичке и економске моћи и потенцијалних геополитичких сучељавања, већ и кроз призму цивилизацијских разлика, које укључују и историјски развој и стратешку културу, чак и генетски код.

Почетак нове етапе

Бајденов пад означава почетак једне нове етапе, вероватно и логичне када се сагледа шири контекст дешавања на међународном плану последњих деценију и по, која се темељи на заокруживању и нуђењу сасвим другачијих (неамеричких и незападних) вредносних образаца народима, друштвима и појединцима. То је почетак рапидне делегитимизације западног монопола на дефинисање и детерминисање „политички коректног“, „демократског и допуштеног“, „савременог и прогресивног“.

Поруке Кине и Турске

И у томе, Путин уопште није сам. Истог дана када се огласио председник Русије, у уводном делу америчко-кинеских преговора на Аљасци избила је жестока препирка, током које је званичник из Пекинга Јанг Ђијенчи одбрусио државном секретару Блинкену да су Американци ти који крше људска права, убијају ненаоружане цивиле, злоупотребљавају појам националне безбедности и „користе своју војну силу и финансијску хегемонију за спровођење дугорочних интереса и вршење притисака на друге земље.“

Није мање битно и што Турска иступа из спровођења Истанбулске конвенције. „Наша искрена борба да положај турске жене у друштву доведемо на ниво који она заслужује наставиће се уз очување наших традиционалних вредности“, истакао је потпредседник Фуат Октај. Очигледно, Турска одбацује (неолиберални, од политичког Запада промовисани) концепт родне равноправности као оквир за решавање проблема због којих је односна Конвенција и усвајана.