Авион открива лицемерје: Лондон скинуо маску браниоца људских права и постао – егзекутор очајника

Док Украјинце дочекује са заставама, инсистирајући на поштовању људских права, Велика Британија истрајава у намери да људе са другог континента, друге боје коже и друге расе депортује у Руанду. Шта год да буде крај ове приче, депортација је веома лош знак за савремену Британију, сматрају саговорници Спутњика
Иако је план британске владе да тражиоце азила депортује у Руанду осујећен одлуком Европског суда за људска права, Лондон, судећи по изјавама високих британских званичника неће одустати од свог наума, па чак иако цена буде напуштање конвенције о људским правима.

Европски суд неће спречити британску владу да „уради праву ствар“, изјавила је министарка унутрашњих послова Прити Пател уз опаску да је пресуда „веома изненађујућа“ и у супротности с пресудама британских судова последњих неколико дана. Авион ће, став је званичног Лондона, полетети за Руанду макар с једним мигрантом у авиону, и упркос проценама да би пореске обвезнике то могло да кошта стотине хиљада фунти.

Право лице империје

Да ли је истрајност Британије да остане доследна одлуци да азиланте пошаље у Руанду која баш и није рај за људска права, говори да се нико лакше не обрачунава са прогоњенима од лажних апостола слободе, људских права и солидарности?

То је традиционално понашање једне империјалне силе које траје већ више од 200 година, коментарише историчар Александар Растовић.
С једне стране, она се, каже, залаже за људска и мањинска права, поштовање међународног права, а онда када дође до конкретних ситуација као што је случај сада са овом депортацијом или сисјасет других случајева чији смо сведоци, онда се показује право лице британске политике.

„Бојим се да је то само наставак политике дуплих стандарда Уједињеног Краљевства, које се не спроводи само последњих година и деценија. Подсетићу вас на улогу Велике Британије у југословенској кризи, свих конференција о будућности југословенске државе где се с једне стране декларативно залагала за поштовање међународног права, а онда исто то право погазила на примеру признавања граница бивших југословенских држава. Она која има проблем и са Шкотском и са Северном Ирском, где је присутан сецесионистички дух, подстицала је одвајање БиХ, Хрватске и Словеније“.

Једне протерује, над другима лије крокодилске сузе

Када су у питању други мали народи, принципи, каже Растовић не важе, а када су у питању они, онда се води рачуна о свему.

Ради се, каже Растовић, о једној погубној политици која није само ствар билатералних односа између Велике Британије и Руанде или Велике Британије и Србије или неке друге државе већ непоштовања основних начела међународног права.
Док азиланте протерује у Руанду, иста та Британија у другим ситуацијама лије крокодилске сузе над другим народима и нацијама.
Интерес испред савезника
Као неко ко дуго проучава британску историју, пре свега 19. века, Растовић каже да се Велика Британија увек руководила сопственим интересима и начелом да у политици нема савезника већ само голог интереса. Тако је било кроз читав 19. и 20. век, али и данас.

„Случај са Руандом и случај са Украјином показују да Велика Британија искључиво води рачуна о својим интересима док се заклања иза бриге о мањинским и људским правима“.

Колоритна слика времена

Ово је одраз општег бесмисла, колоритне слике времена, израз панике, безакоња и безидејности, оцењује дугогодишњи дописник из Лондона Синиша Љепојевић, утолико непријатнији што акцију депортације азиланата спроводи министарка унутрашњих послова која је и сама имигрант, пореклом из Индије.

„Ситуација је таква да се руше сви принципи. Они су поштовали људска права, некада до бесмисла као у ситуацијама када човеку који на име људских права тужи државу, британска држава плаћа адвоката. Очигледно да се сада прави једна нова правна пракса јер Британија припада прецедентном праву и када се успостави преседан он постаје извориште права“.
Зашто Руанда?

У целом овом замешетељству требало би узети у обзир, сматра Љепојевић, две чињенице – прву да је ова одлука усмерена делом и против Француске која пушта мигранте ка Енглеској, и друга, место које Руанда заузима у ширем контексту, јер, управо избор Руанде открива утицај британске елите на све оно што се догађало у овој земљи.

Такође, напомиње, интересанта је чињеница која не узмиче оку посматрача, да у земљи у којој се Украјинци дочекују раширених руку, људи осуђени на депортацију имају црне боје коже.
Руанда је у извештају Фридом хауса наведена као једна од водећих земаља које спроводе „агресивне кампање транснационалне репресије“.