Асанж је слободан: Шта то значи за слободу медија?

Оснивач „Викиликса“ Џулијан Асанж, коначно је после четрнаест година борбе на слободи.  Пет година држан иза решетака у лондонском затвору „Белмарш“, борећи се против екстрадиције по 18 тачака оптужнице, Асанж ће по доласку на Северна Маријанска острва (америчку територију у Пацифику) признати кривицу по једној тачки – за заверу у циљу незаконитог прибављања и ширења поверљивих информација које се односе на националну одбрану САД.

Зашто је америчка администрација решила да напокон оконча четрнаестогодишњу хајку на оснивача „Викиликса“ и какве су последице Асанжовог пуштања на слободу? Да ли је случајно што је човек који се свуда у свету доживљава као симбол слободе медија пуштен у тренутку док Бајденова администрација, због несрећног управљања кризом у Украјини, ратом у Палестини, оптерећена и бројним унутрашњим проблемима, све више губи углед међу бирачима које пред изборе треба анестезирати? Или је можда безгрешна Америка ипак признала своју грешку?

Случај против Асанжа је, како објашњава новинар Небојша Малић, дугогодишњи новинар РТ Америка и аутор емисије „Глас из Америке“, увек био „дубиозан“ јер он нити је амерички држављанин, нити је његово објављивање ратних дневника и депеша Стејт Департмента прекршило америчке законе.

„Они су га у ствари оптужили да се заверио са Челси Менинг да хакује те документе, на основу лажног исказа једног преваранта. Али је то било довољно да га утамниче пет и кусур година у најгорем лондонском затвору. Тај човек је буквално изгубио 12 година живота – рачунајући време проведено у еквадорској амбасади – зато што је објавио истину. И његов прогон је био порука другима да се не усуде да ураде нешто слично“, истиче Малић.

За њега нема никакве сумње да је Бајденова одлука о ослобађању Асанжа покушај поентирања пред председничке изборе, поготово зато што је Асанж и оптужен под Трамповом администрацијом.

„Али та оптужница је дуго била у припреми, а људи којима је стало до Асанжа неће тако лако бити купљени“, уверен је Малић.

Бајден скинуо бригу с главе

Историчар, публициста и спољно-политички аналитичар Срђа Трифковић, подсећа да је и одлука о пуштању Асанжа дуго припремана, као и да је Бајден пре два месеца поменуо да је у контакту са аустралијским премијером Албанезеом и британском владом.

„Аустралијанци су властима Британије, где је Асанж био у затвору, и Американцима који су тражили његово изручење, поручили да је време да се направи договор. Не верујем, међутим, да би влада у Камбери било шта учинила и тако изашла у јавност, а да се претходно око тога није договорила са америчком страном“, истиче Трифковић, додајући да САД никада неће признати колико се огрешила о слободу медија, већ ће овај споразум искористити да „докаже“ своју филантропију и хуманост, будући да је Асанж већ одавно болестан.

Бајденова администрација решила се, наиме, споразумевши се са Асанжом, великог нежељеног терета, иако то, према речима Трифковића, неће много променити изборне шансе тренутног америчког председника.

„Желели су да се ослободе непријатне епизоде која би се десила ако би дошло до Асанжовог изручења и суђења. То не би имало ни најмање повољног ефекта на амерички имиџ, јер не заборавимо да су у масивном пакету докумената које је ‘Викиликс’ објавио 2010, између осталог били су и детаљи о америчком хеликоптеру, који је погодио цивилне циљеве“, уверава наш саговорник.

Ако неко чак и помисли да се Асанж извукао, треба имати у виду, додаје Трифковић, да је он већ седам година провео као дефакто затвореник у амбасади Еквадора у Лондону, а након тога био и пет година у британском затвору.

„Он сад иде на Маријанска острва да формализује договор. Онлајн се већ појављују гласине да ће ово бити једна велика клопка да би се он намамио на тле под америчком контролом, али не верујем да у обзир долази тако нешто јер би то био сувише велики блам САД, који би само подгрејао старе аргументе о гушењу слободе говора и о прогону ад хоминем“, закључује Трифковић.

Асанж слободан, слобода говора – мртва

Новинар Игор Мекина оцењује како је „Асанж слободан, али је мит о слободи говора мртав и покопан“.

„Његово ослобађање је истовремено и радосна и тужна вест, јер он је био присиљен да призна кривицу иако је годинама тврдио да је невин. Овим његовим признањем замагљује се разлика између новинара који има право да објави информације, макар биле тајне, и извора који може имати неке рестрикције. То потенцијално отвара могућност да ће било који новинар који у будућности буде имао контакте са изворима и баратао с дигиталним подацима – бити оптужен на сличан начин“, објашњава Мекина.

Оптужбе против Асанжа заснивају се, наиме, на тврдњама да он није прави новинар, већ хакер и активиста са сопственим планом, који је угрозио животе америчких извора и контаката, тако да је одлучено се Закон о шпијунажи може применити без угрожавања слободе штампе.

„Без обзира на то што многи кажу да овај споразум не успоставља преседан, начин на који је све то изведено ипак служи застрашивању. Бајден се ипак у делу либералне јавности показао као толерантнији политичар, а постигао је циљ – Асанж је признао да је крив. Ипак, Американци су морали да одустану од 17 тачака оптужнице што значи да су тиме признали да су оне биле лажне, што је прилично лоше за њих“, указује наш саговорник.

Споразум или живот

Безосећајан човек би, примећује наш саговорник, рекао да би за слободу штампе било „боље да је Асанж умро у затвору“.

За Мекину такав сценарио је ипак неприхватљив.

„Боље што је признао нешто што није урадио, јер до сад је већ много тога истрпео због својих открића. Не смемо заборавити да за многе тајне америчке политике и много тога шта су радили, не бисмо сазнали да није било Асанжа. Он је већ поднео велику жртву за слободу говора, па морамо разумети да је био присиљен да због сопственог живота потпише такав споразум„, тврди Игор Мекина.

Сличног је мишљења и Малић.

„Ово је, с једне стране, велика победа истине и правде. Асанж иде кући, жени и деци, и на лечење. А са друге стране, чињеница да је ту слободу платио тако што је морао да слаже да је нешто скривио, оставља горак укус у устима и утисак да је империја ипак узела своје ‘кило меса’. Али немамо право да му замерамо што је овако одлучио. Не знам ко би од нас издржао пола од овога што су урадили њему. А његов допринос историји је свакако непроцењив“, истиче наш саговорник.

Трифковић додаје да је Асанж већ провео трећину свог пунолетног века или у четири зида, или у страху од хапшења и прогона.

„Познат нам је случај Данијела Елзберга који је објавио ‘Пентагонске папире’ у време рата у Вијетнаму, када га је читава либерална Америка на сва уста славила као својеврсног хероја, али и документи који су објављени у афери ‘Вотергејт’. Постоји, дакле, дуга и часна традиција америчког новинарства да се објављују подаци који компромитују државне органе. А против Асанжа је покренута хајка, јер је предмет његових открића била ултралиберална демократска администрација Барака Обаме, а не као у случају ‘Вотергејта’ и ‘Пентагонских папира’ –  републиканска администрација“, закључује Трифковић.