Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић