АНАЛИЗА: Турска, конфликт који не престаје
Фото: РТРС
„Крвљу је исписан доказ да се конфликт не може ријешити насиљем. А ипак насиље не престаје“, пише штампа на њемачком о новој епизоди турско-курдског сукоба у којој градови на југоистоку земље изгледају као ратне зоне.
Већ четири седмице у староградској четврти Дијарбакира важи забрана изласка на улице.
Слично је и у другим градовима са курдском већином на југоистоку Турске. Према тврдњама турског Генералштаба, од поновног избијања сукоба с Курдима убијено је 211 бораца Радничке партије Курдистана. Независни и страни медији преносе међутим да је међу страдалима и много цивила те да турска војска често пуца на све што се креће на улицама. Десетине хиљада људи напустиле су градове у којима живе. Тако је грађански рат настављен након двије и по године примирја.
Конфликт је добио нову генерацију бораца, пише у свом коментару дописник Зидојче цајтунга Мајк Шимански. “Патња је у Турској насљедна. На југоистоку је кратак пут од дјетета до убице. Нараштај ПКК пренио је конфликт у велике градове, Дијарбакир, Џизре, Силван, Нусајбин. Тамо тинејџери стражаре на уличним барикадама. Када падне ноћ, долазе специјалне јединице армије. Предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган најавио је да жели уништење ПКК. Сцене четврти турских градова након антитерористичких операција изгледају као грађански рат у Сирији.“
“Од 1984. траје оружана борба. Страдало је 40.000 људи. Крвљу је исписан доказ да се конфликт не може ријешити насиљем. А ипак насиље не престаје. Колико год горко звучало, изгледа да је држава отписала југоисток. Регион Парија ионако не доприноси привредном расту. Од животног стила модерне Турске у курдско залеђе земље није стигло – ништа. Посебно „шупље“ звучи када влада оправдава своје војне акције заштитом јединства државе. Турска је одавно подјељена земља“, пише минхенски лист.
Додаје се да је предсједник Ердоган разочарао јер га је напустила храброст да настави дијалог који је покренуо с лидером ПКК Абдулахом Оџаланом, који је ухапшен још 1999. Напросто, Ердоган је на изборима гдје је владајућа партија изгубила апсолутну већину видио да се помирење с Курдима не исплати на гласању. С друге стране, пише Зидојче, разочарао је и шеф курдске љевичарске ХДП Селахатин Демиртас који је добио огромних 13 одсто подршке, али није успео да спречи ПКК да поново крене у оружану борбу. “Изгледа да је Демиртас у међувремену одустао од посредничке улоге. Сада прича о аутономији за Курде – то је захтјев за који се мислило да је ствар прошлости, јер тек повлачењем тог захтјева су преговори били постали могући.“
Закључак аутора коментара је да “Турска није у стању да ријеши конфликт сопственим снагама“ и да “Запад мора да помогне“. “Када се ради о избјегличкој кризи, Европска унија је далеко изашла у сусрет свом приступном кандидату Турској када је ставила у изглед безвизна путовања и отварање нових преговарачких поглавља како би Турска боље штитила своје спољне границе. Критика због ескалације конфликта с Курдима изговарана је шапатом. Зашто уступци Турској не би били скопчани са поновним покретањем мировних преговора с Курдима?“
Иначе, против Демиртаса је већ покренута истрага због изјаве да Курди треба да одлуче да ли су за аутономију или ће и даље живјети “под тиранијом једног човјека“. Ту изјаву је Ердоган оцијенио “издајом државе“. Швајцарски лист Ноје цирер цајтунг посвећује се курдском лидеру којем због тих ријечи прете 24 године затвора. “Медији блиски власти су свом снагом лупали у ратне бубњеве предсједника Ердогана, тако да се једва и чуло да је и Демиртас под притиском курдских тврдолинијаша који се залажу за оружано насиље умјесто помирења“, пише лист. “Изгледа да прије свега међу младим Курдима има све више оних који не држе много до мирног решења конфликта. Милитанти се осјећају потврђено посебно током турске војне интервенције у којој се не мари много ни за курдско цивилно становништво. Није онда ни чудо да и Демиртас пооштрава тон.“
“Председник Ердоган сматра да је јединство државе у опасности и даје војсци одријешене руке“, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг. “Ердоган тако доводи и ЕУ у незгодну позицију, у ход по танкој жици између реалполитичке сарадње с Турском и вјерности сопственим принципима. Како год, догађаји у Турској чине да евентуално приступање у ЕУ дјелује надреално.“
