Анализа Искре : Курдско питање и још једна историјска издаја

Последњи догађаји говоре да у Сирији може доћи до рата „сви против свих“, што може одложити решавање сиријске кризе. Курди су показали да ништа нису научили из своје прошлости. У тренутку када Асадове снаге бију последњу битку за коначно ослобођење окупиране провинције Идлиб и будућност Сирије и када је тамо концентрисан главни део његове војске, Курди су одбили мировни споразум са Дамаском, охрабрени од САД-а (тј. оног дела администрације који представља такозвану „дубоку државу“ ) да ће добити засебну, независну државу источно од Еуфрарата. Таква је могућност не треба посебно помињати најцрњи сценарио за султана са Босфора, турског председника Ердогана. А зашто је то тако покушаћемо да објаснимо у наредним редовима.

Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. После слома Отоманског царства на крају Првог светског рата, западне силе (предвођене Великом Британијом) су обећале аутономију Курда уговором из Севра 1920. године. Услед отпора од стране Турске, на челу са Мустафом Кемал пашом-Ататурком, дошло је до нових преговора у Лозани 1923. године. Запад је признао границе нове турске републике и као резултат тога, Курди су се нашли подељени између три пост-османских држава Турске, Ирака и Сирије, као и са мањим бројем становника у Ирану.

Шах је филозофија живота. Када слаб играч одигра добар потез, пустите га да се разигра и ствари дођу на своје. Аналогно са тим треба посматрати потезе са краја деведесетих, када је Западна половина планете, чинило се тада бесповратно завладала светом. 

Са почетком Арапског пролећа и грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је у жижу светских збивања, питање независног Курдистана лансирала управо Турска, као један од главних покретача рата у Сирији,  а која је вековима главни непријатељ курдског народа. Број Курда стално расте и сада незванично износи око 30 одсто становништва Турске. Разрешење Курдског питања је последњих 100 година од животне важности за очување турске државности.

Двадесетак година касније, победници хладног рата покрећу такозвано „Арапско пролеће“ које је неочекивано донело јачање положаја и улоге „безбожних“ Руса и Кинеза у арапском свету какав није забележен од седамдесетих година прошлог века, али овога пута уз вољни пристанак и сагласност арапских држава. 

Супротно од очекиваног је што је интервенција у Сирији Русији донела више поштовања него проблема руској држави у сунитском свету. У време када су САД напуштале све своје арапске савезнике, руски потез у арапском свету примљен је као понашање часног савезника, који спашава своје пријатеље, а не обара их с власти. У томе их није омело ни то што је Русија била на другој страни, нити што је у савезништву са шиитском осовином.

Наравно да су сви генерали после битке паметни, али срећом постоје и писани трагови ко је шта говорио и писао и пре ове најновије „битке”, односно историјског војног пораза терористичких групација у Сирији. Ипак, као што је већ познато, нарочито народу којем припадам, постоје околностима када неко добије у рату, а изгуби у миру ! Курди су данас у сличном положају.

Што се тиче, чини се јединог нерешеног питања сиријског рата јесте питање положаја Курда. Са становишта Америке, рат је изгубљен и треба наћи повољан (идеалан повод више не постоји) за напуштање Сирије. Било шта што се може прогласити борбом против тероризма, па и етничко чишћење које је Анкара намерила да спроведе у Сирији источно од Еуфрата, чини се да је управо неопходно оправдање за америчко напуштање севера ове ратом измучене државе. Америка је оставила на цедилу тамошње Курде, са којима се до јуче заједно борила против Исламске државе. САД су окренуле леђа највреднијим америчким савезницима у рату против исламиста, а да им чак нису понудиле ни објашњење. Прећутно се подразумева да је и рат у Сирији  политика, а она је беспоштедна.

Кад се Пентагон ове седмице повукао из курдског дела Сирије, Трамп је намигнуо Реџепу Тајипу Ердогану да тамо може да покрене војну интервенцију.  Турски председник чак и не крије да ће етнички очистити регион и изменити етничку структуру друштва тако што ће на поднебљу где живе Курди населити око 3,6 милиона сиријских Арапа, данас избеглица у Турској. И, док се Анкара хвали да је већ побила стотине „терориста”, вашингтонска администрација не прави питање око тога што су ти „терористи” до јуче били њени саборци у борби против екстремиста. Медији су јавили и о страдању цивила, али ни Америци ни Русији, душебрижничким силама које су ушле у сиријски рат да би заштитиле Сиријце од екстремиста, сада не пада на памет да нешто ураде да спасу животе недужних грађана. Европска унија је помислила да можда ипак не треба да се прави да је мртва и да треба да упозори против интервенције, али јој је Ердоган поручио да заћути да не би 3,6 милиона муслимана послао у Европу уместо у Сирију. За турског председника, ови људи су ствари које може да премешта како му је воља, не питајући их шта мисле о томе да живе у делу Сирије у којем никад нису живели. Сиријске избеглице су све време рата служиле Турској као монета за поткусуривање са Европљанима, а сада треба да послуже и у турским плановима да спрече стварање аутономне сиријске курдске области тик уз турску границу.

Можемо аргументовати речи са почетка текста да Курди нису научили ништа из своје прошлости. Како Курди  овим потезом пропуштају прилику за стварним миром, за коначни престанак Турских претњи, али и суштинском аутономијом у оквиру Сирије. Са друге стране видимо да су итекако у праву они који у старту одбацују било какву нагодбу са САД-ом, једноставно анализирајући шта те нагодбе значе. Ко је задњи пут добио “поштен договор” од стране САД-а? Русија? Либија? Ирак? Венецуела? Северна Кореја? Кина? Индија? Украјина? Курди? Све су то земље које су се у једном тренутку (или управо сада у случају Курда) покушале да се договоре са САД-ом и увек би извукле дебљи крај. Да се разумемо, ови споразуми не тичу се народа Сједињених држава већ, „дубоке државе“.

Историја америчких нагодби са непожељним властима прича је о издаји и преврату. Једном је и Садам Хусеин био амерички савезник, кога су бодрили да се обрачуна са Ираном. Касније су му уништили земљу, а он је завршио са омчом око врата. Тренутак у којем је Муамар ел Гадафи послушао своје синове образоване на Западу да са тим истим Западом уђе у детант (и притом се реши оружја за масовно уништење) је тренутак када  је запечатио судбину и његова земља завршила је у рушевинама, а он убијен на још бруталнији начин од Садама Хусеина.

Узевши све ово у обзир, чему Курди могу да се надају уколико прихвате договор са Западом? Сличној судбини. Закључујемо да, чини се, да су и њима и њиховој земљи Сирији шансе боље ако се држе једни других. Када говоримо о савезницима, Русија је одрадила велики посао у одбрани Сирије, али по лојалности Асад је ипак далеко испред. Са Русијом ипак треба бити на опрезу, довољно је уочити до које мере Путин сарађује са Нетањахуом и Ердоганом, а ту је и пређашње Курдско савезништво са американцима. Тога нема када је реч о Асаду. Председник Асад се заклео да ће свим средствима помоћи у одбрани свог народа и државе и тачно то и чини. Нема чак ни неких већих (бар не за сада) захтева од тог истог Асада према Курдима. Једино што Асад жели је целовита Сирија.

Званичне сиријске власти су оцениле дејства турских снага као „агресију”.  Сличне осуде дошле су и са курдске стране. 

Све ово се догодило после најновијих успеха курдских снага у борби против ИД појавила могућност уједињења курдских кантона на граници Сирије и Турске у јединствену територију, што је за Ердогана неприхватљиво. Турска то доживљава као веома озбиљну претњу, и зато је покренула операцију у пограничном појасу са циљем да спречи уједињење курдских кантона. Витални Ердоганов интерес је формирање енклаве између курдских територија коју могу да контролишу Туркмени (већински припадници такозване проамеричке умерене опозиције) као заједница блиска Турцима.

Москва ће се у контексту одмрзавања руско-турских односа уздржати од упућивања критике Анкари и учиниће све да избегне погоршање односа. Русија и Турска би хтеле да по сваку цену избегну инциденте попут онога који се догодио у новембру 2015. године, јер су се Курди показали као непоуздан партнер, а север Сирије није територија где Русија има значајан утицај или важне интересе.

Курди су читаво време конфликта у Сирији равнодушно гледали на све друго што се догађало у земљи, концентришући се само на себе, мобилишући сопствене снаге и припремајући се за одлучну борбу са Турцима (где су итекако рачунали на помоћ Запада).

Једини преостали маневар за Курде је да се договоре са председником Асадом и препусте границе и градове регуларној сиријској војсци, што су чини се и учинили. Какве ће уступке у будућности добити од Асада, то се не зна. 

Једноставно није више било могуће гледати на то како Турска једноставно прождире километре сиријске територије. Стога су Курди, обраћајући се за помоћ сиријској влади, поступили исправно. А Дамаск је исправно поступио договарајући нијансе с Курдима. Боље касно него никад.

Подсетимо да су не тако давно, током операције “Маслинова грана”, турске трупе, уз апсолутну супериорност у броју и потпору ратног ваздухопловства, једва заузеле 18 километара у три недеље, изгубивши знатан део свог људства.

Сада, кад се Асадова војска уједини са Курдима, за Турке се све може завршити врло лоше, а онда ће Дамаск почети да размишља о ослобађању других територија које су окупирале турске трупе, јер се већ говори о повратку Африна и северног дела покрајине Алепо.

Асад је још увек политички лидер каквог памтимо из предратних времена када су са њим сасвим добре односе имали готово сви који су, због једне катастрофалне и промашене геополитике, одлучили да униште Сирију у овом рату. Он је био и остао прагматичан политичар, што му је омогућило историјски важну победу у рату (о којој ће се тек причати када иста постане део историје).