Анализа Искре : Геополитика енергије

Не постоји „геополитика енергије“ сама за себе. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Али, реалност је другачија: енергија је политички посао, али је у целини узевши, бизнис. Производња нафте и гаса може бити одлучујући фактор у прекомпоновању глобалног распореда снага.

Такмичарски настројена Русија преузела је примат на светском енергетском тржишту. А то, наравно, није остало без одговора. У првом плану нашли су се давно заборављени пројекти експлоатације уљних шкриљаца, чије су резерве ионако највеће у САД.

Последњих година САД су направиле пробој у области производње нафте и гаса из уљних шкриљаца. Американци су 2004. године производили 111.000 барела сирове нафте дневно, а у 2011. години, захваљујући преради уљних шкриљаца, 553.000 барела дневно. Као резултат тога, увоз сирове нафте у САД је пао на најнижи ниво за последњих 25 година. Да су американци озбиљни у намери да освоје светска тржишта говоре подаци да су са енормно увећаном производњом наставили и даље.

Америчка агенција за енергетику проценила је да су САД у августу прошле године производиле у просеку 10,9 милиона барела нафте дневно у односу на око 10,8 милиона барела дневно колико је „бушила” Русија и у односу на око 10,4 милиона из Саудијске Арабије.

Сједињене Америчке Државе су прошле године биле највећи светски произвођач природног гаса, са укупно 768,8 милијарди метара кубних тог енергента, а Русија, највећи светски извозник природног гаса, прошле године је била други највећи произвођач тог енергента, с произведених укупно 637 милијарди кубних  метара гаса.

Гасовод „Северни ток 2“ ће се завршити, упркос свим претњама. Као и гасовод “Турски ток”. Као што је комплетиран и нафтовод “Дружба” 1960. године упркос противљењу председника Кенедија, и његовог наследника Линдона Џонсона. Као што је завршен гасовод  “Братство”, упркос жељи најјачег америчког председника Роналда Регана да га заустави 1980. године. Као прво, Европљани, пре свега Немци и Аустријанци, су свесни својих пословних интереса. Други разлог је њихов интерес по питању осигуравања дугорочне енергетске сигурности. А као треће, понижени су. Како год то неком изгледало смешно, европски партнери имају достојанство.

Последњих месеци догодило се много тога што не само да омета текуће преговоре, већ може да и на дужи рок остави неповољне последице на деценијама успешну и растућу руско-европску енергетску сарадњу.

Данска јесте одобрила изградњу гасовода „Северни ток 2“ преко своје економске зоне на Балтику,у околини острва Бронхолм, али толико касно да је било немогуће положити цеви на недостајућих 147 километара по морском дну (главно Регулаторно тело Немачке наводи да је за изузеćе из захтева Гасне директиве било потребно да се гасовод заврши) до 23. маја 2019. године, што није урађено. Наравно, ту су још и контрола, те пробни рад, па није ни било реално очекивати да се ове зиме гас крене новом спојницом, по старим правилима.

Истовремено, велико је питање хоће ли се гас ка Старом континенту, и ако хоће колико, усмерити преко традиционалне и капацитетом највеће, украјинске маршруте. Капацитет Украјинског Система је пројектован на 170 милијарди кубика на годишњем нивоу. У међувремену је одлука Европског суда правде знатно умањила и доток цевоводом „Северни ток 1“.

Како год, крајем прошле године Русија и Украјина су потписале гасни споразум. Нови уговор предвиђа да ће Гаспром преко Украјине послати најмање 65 милијарди кубних метара гаса у 2020. години, а затим најмање 40 милијарди годишње од 2021. до 2024. Украјина је била приморана од стране моћних држава ЕУ на овакав по њу штетан уговор, јер је само годину дана раније преко територије украјине транспортовано 117 милијарди кубних метара гаса, на основу чега је Украјина зарадила око три милијарде долара.

На руско-украјинским преговорима полазна становишта две стране су била сасвим супротна. Украјина је сматрлала да би се морао склопити најмање десетогодишњи уговор, при чему би руски Гаспром морао годишње да транспортује најмање 60 милијарди кубика, уз надокнаду од три милијарде евра. У случају да транспортује мање, руски партнер би опет морао да доплатити до три милијарде, бар су тако машатали политиканти из Кијева.

Руска страна, је пак, предлагала склапање једногодишњег споразума, те да плати онолико колико пребаци, с тим да би у том случају надокнада по кубику била нешти виша.

Сада се дошло у ситуацију да између највећег извозника и највећег купца гаса, Русије и Европске уније, никада није било више гасовода, али је крајње неизвесно колико ће на зиму, када је и најпотребније, бити транспорта. Да је европска политичка елита, у чијим рукама је кључ решења овог проблема јалова, види се и из чињенице да питање гаса није ново.

Било је краткотрајног прекида 2006, па знатно дужег 2009. године, а и актуелно затезање односа није изненађење, траје годинама и пред истек уговорног рока је само кулминирало. Када погледамо понашања последњих сезона на гасном тржишту видимо да је Европска унија годишњу куповину са 340 повисила на 380 милијарди кубика (по неким независним проценама та цифра износи читавих 420 милијарди кубика).

Истина, потрошња је нешто увећана, али процењује се да је Унија током две последње сезоне количину гаса у складиштима увећала за најмање 50 милијарди кубика. Уосталом, из Брисела су још средином септембра прошле године обавестили да су европска складишта, чији је максимални капацитет око 95 милијарди кубика, попуњена са 97 одсто, док је Украјина такође попунила свих 23,5 миљарди кубика сопствених складишта, као и 10 милијарди кубика за Европљане.

Другим речима, припремали су се за тежак период и евентуалне несташице неопходног енергента.

Али, рекордне резерве тешко да су довољне да покрију више од половине предстојећих зимских потреба. Разлог је једноставан. Руско ЕУ сарадња је изванредна, највећи извозник гас продаје највећем купцу и прекид идеалног пословног односа није лако, често ни могуће, надокнадити без грубих последица по обе стране.

Европа троши између 450 и 500, последње сезоне 475 милијарди кубика гаса годишње, док је домицилна производња тек 90 милијарди, са тенденцијом пада од око 5 милијарди кубика на годишњем нивоу. Европски угљоводонични ресурси давно су прешли свој зенитх експлоатације и деценијама се гасоводима увози из Норвешке, Русије, Алжира, Либије И Нигерије и специјалним танкерима из двадесетак држава, међу којима готово половина увоза ЛНГ-а отпада на Катар.

Дуго је Норвешка била највећи снабдевач, међутим гаса је све мање у северноморским налазиштима, док европотрошња континуирано расте. Последњих година удео Русије у увозу је 43, и стално се увећава, док је удео Норвешке око 32 одсто И стално опада. Треба напоменути да је највеће Европско поље у Гронингему пред затварањем (у период од 2020 до 2030, смањиваће се производња до финалног гашења овог најзначајнијег Европског налазишта).

На Алжир, одакле се, такође, умањује доток, отпада девет одсто, док се око 16 одсто, цирка 55 милијарди кубика, набавља танкерима за ЛНГ, из двадесетак држава, при чему је безмало половина из Катара. Како се у Унији убрзано напуштају угаљ и нафта, те се озбиљно ради и на супституцији нуклеарне енергије, раст производње струје из соларнх и погона на ветар не може да надокнади све потребе за енергијом.

Стога расте потрошња гаса и тако ће бити бар до половине века. Пошто је гас еколошки неупоредиво бољи од угља и нафте, а технологија производње електричне енергије безбеднија од производње у нуклеарним реакторима потражња за гасом се увећева.

У ЕУ се дешава још један феномен. Наиме Немачка поред одустајања од лигнита одустаје још и од нуклеране енергије (иако свет повећава инсталисане капацитете нуклеарних реактора), те ће у периоду након 2026. године поступно угасити свих седамнаест нуклеарки са 22 реактора. Замена је гас, па ће потражња за овим енергентом бити још израженија.

Са друге стране,напоменули смо да опада европска производња, нарочито од како је Холандија, због учесталих потреса, почела процес превременог затварања највећег европског гасног налазишта, код Гронингена. На ову констатацију треба додати и да производња гаса у Северном мору опада за око 5 милијарди кубика на годишњем нивоу. Процењује се да ће за десетак година, чак и краће, годишњи увоз бити већи за 100 до 115 милијарди кубика.

Извршни директор Немачког Унипера, Андреас Шинербек предвиђа мањак од чак 300 милијарди кубика гаса на годишњем нивоу. Рекло би се идеалан сценарио за Руску федерацију И ноћна мора за Европску Унију.

Норвешка и Алжир су већ обавестили да неће моћи да увећају извоз, шта више смањиваће га, па се излаз види у повећаном снабдевању из Русије и помоћу танкера, нарочито са оне стране Атлантика из САД. Извесне наде полажу се и у гасоводно повезивање са Азербејџаном, али би овом трасом пристизало тек десетак (налазиште Шах Дениз је капацитета 10 милијарди кубика гаса), у другој фази до двадесет (налазиште Шах Дениз које разрађује Бритиш Петролеум је пројектовано на 16 милијарди кубика), милијарди кубика гаса, а све под предпоставком да се потрошња у самој централној Азији, пре свега у Азербејџану неће повећати, што је готово занемарљиво за европске потребе.

Кад пишемо о Каспијском гасу морамо да узмемо обзир и став Руске федерације, јер напред наведени сценарио је могућ само уз сагласност владе у Москви, јер све тренутне извозне руте из Азербејџана иду преко територије Русије, а влада у Баку не може себи да приушти прекид извоза на неколико година док се не би развили нови гасоводи. Ако би понашање Москве било слично оном Евро Атлантском, до Европе не би дошао ни кубик гаса.

Надања у повезивање са Туркменистаном или са Кипром, у чијим водама су недавно нађене не мале количине гаса, су на дугом штапу. Туркменистан извози 90 процената своје производње у Кину а у случају Кипра предвиђене количине такође не би премашивале десетак милијарди кубика на годишњем нивоу. Такође овде треба додати геополитичку компонету пројекта, јер би овде била потреба сгласност Турске. Другим речима, Русија је природан и деценијама пословно више него солидан партнер ЕУ. Тај однос савршено је функционисао и у период тзв. Хладног рата.

Ипак, Сједињене Америчке Државе су пре пет година започеле вађење гаса иновативном али скупом фракинг методом, када се у подземље испуштају велике количине отровних течности. Успели су да производно надмаше домаћу потрошњу, око 720 милијарди кубика, и по први пут постану нето извозник гаса. Свакао САД су највећи произвођач гаса на свету.

Свакако стратези у Вашингтону припремају моћну Америчку индустрију за освајање најперспективнијег Афричког тржишта, које у овом тренутку троши свега 5,4 светске потрошње енергената, али које доживљава највећи демографски и привредни бум.

Невоља је тренутна ниска цена на тржишту јужне и средње Америке, па су Американци поглед бацили на тренутно финансијски најисплативије тржиште Европске Уније. Међутим, транспорт танкерима има додатних тешкоћа. Тај гас није конкурентан ценама гасу из гасовода.

Претварање гаса у течност подразумева да се охлади на минус 163 степана Целзијуса, када за 600 пута смањи запремину, те се у таквом стању транспортује. У прихватној луци се регасификује. Та два процеса троше много енергије и захтевају позамашну инфраструктуру, која је недостаје а веома је скупа.

Тако третиран гас је у европским лукама најмање 30 одсто скупљи од допремљеног гасоводом, при томе и за десетак одсто мање ефикасан. Пословна рачуница казује да је куповина од Русије и транспорт гасоводом основно решење, сва остала могу само послужити као допуна и да би се избегла превелика зависност од само једног снабдевача.

Међутим, САД инсистирају да Европљани што више умање увоз из Русије и да купују њихов, мада знатно скупљи, течни гас. Позивају се на НАТО сарадњу, блискост у стратешким плановима, традиционално пријатељство…На крају и на моћну америчку армију која је стационирана у ЕУ.

Притисак је нарочито увећан након 2004. године и дефинитивне промене система у Украјини. Тада нови председник Украјине Јушченко (за њим је дошао проруски Јанукович, па русофобни Порошенко, сада је недефинисани Зеленски), украјински економски емигрант у САД, је бескрајно обећавао, премало учинио, па је већ заборављен. Његове реформе гасног И политичко/економског сектора у Украјини донеле су стотине година робије Украјинским политичарима и девастацију целокупне Украјине.

Међутим, током његове владавине започет је прекид транспорта гаса, што су поједини европски челници протумачили као несигурност набавке.

Несигурност се само повећала после избијања најновије Украјинске кризе, тј повратка Крима у састав Руске федерације и рата у Донбасу.

Након 2012. и промена у Кијеву долази до побуна у појединим периферијским покрајинама Украјине, углавном са већинским руским становништвом. Уз помоћ оружја и више него издашну руску подршку, устаници у Донбасу се успевају издвојити, међутим без међународног пизнања. Украјина ово подручје и даље сматра својом територијом.

Ратна дејства су некако заустављена, а око даље судбине Донбаса воде се (међународни) преговори. Овај спор, за који Украјина и целокупна западна јавност окривљују и Русију, рефлектовао се на преговоре око транспорта гаса, док је Украјина престала да купује гас директно од власника, већ руски гас (пре)купује од европских купаца тог истог руског гаса (цитираћу Јелицу Путниковић, купују европске папире). 

Поред транспорта преко Украјине, капацитета до 170 милијарди кубика, промет између Русије и ЕУ се одвија и гасоводом „Јамал“ капацитета 38,2 милијарди кубика, преко Пољске, док је капацитет поморског „Северни ток  1“ 55 милијарди, на колико је планиран и „Северни ток 2“. Треба поменути и две цеви гасовода „Турски ток“ од по 15,75 милијарди кубика, од којих је једна намењена за унутрашње Турско тржиште а друга за извоз у Јужну Европу.

Прошле године преко Украјине у Европу је убачено 117, преко Јамала 30, северном рутом 48 милијарди кубика. Извесно је да би се озбиљнији рад још једног гасовода на Балтику рефлектовао тако да се преосталим цевоводима умањи транспортована количина гаса. Наравно, на штету Украјине, јер европљани никада нису били спремни да плате Украјинске заблуде.

Међутим, услед сталног раста потражње за гасом, већ за шест, седам сезона постојећи и гасоводи у изградњи једва да ће бити довољни за пребацивање потребних кубика важног енергента. Очито, капацитете за транспорт гаса неопходо је увећавати.

У последње време много тога је промењено. Решавајући по жалби Пољске, Европски суд правде је стао на становиште да копненим гасоводом „Опал“, капацитета 44 милијарди кубика, од Балтика до чешке границе, један испоручилац може се користити највише половином капацитета. Пресуда је директно уперена против руског Гаспрома (ту је и напред наведено мишљење Немачке регулаторне агенције), али ће финансијске губитке да сноси Чешка република. 

Овај гасовод је практично једна од две копнене везе путем којих се дистрибуира гас из „Северног тока 1“. Како је прошле године „Опалом“ послато преко 38 милијарди кубика, пресудом је, практично, капацитет И „Северног тока 1“ умањен за двадесетак милијарди кубика. Занимљиво је да је исти суд у првој пресуди заузео управо супротан став.

Није спорно да ће се исто ограничење односити и на „Северни ток 2“ и његове надовезујуће копнене компоненте. Стога је уследила тужба предузећа „Северни ток 2“ у коме се тврди да је Европска комисија изменама Директиве о гасу, којима се уводи ограничавање максимално допуштених количина транспорта и морским гасоводома, прекршила управо два базична принципа сопствене Енегетске повеље, обавезујећег документа за све чланице Уније.

Низ нерешених питања и наглашена политизација увоза гаса су довели до наизглед апсурдне ситуације. Наиме најновије вести из Пољске кажу да Пољска нема намере да обнови Јамалски уговор о дистрибуцији гаса из Русије у ЕУ из 1996. Намера власти у Варшави је да увози знатно скупљи Амерички ЛНГ, али да исти извезе даље у Украјину, те Балтичке државе, Литванију, Летонију и Естонију те да на тај начин санира насталу штету. На крају увек неко мора да плати рачун.

Европи треба гас, требаће га још више у блиској будућности, а сами европљани блокирају (боље речено неки европљани безуспешно покушавају ) изградњу нових гасовода.

Да су Украјинци остварили своју претњу, мада укупни годишњи гасоводни капацитети из Русије ка ЕУ надмашују 210 милијарди кубика, било би извесно да ће се након 1. Јануара 2020. годишње моћи да се транспортује тек 33 милијарди кубика преко „Јамала“ и само 38 милијарде преко „Северног тока 1“. Збирно 71 милијарду, тек нешто више од трећине потреба. На крају је Украјина сама платила цену своје глупости.

На крају треба додати да је у смирај прошле године, влада САД увела драконске санкције против „Северног тока 2“, упркос великом противљењу ЕУ, нарочито Немачке. Амерички председник Доналд Трамп је потписао закон о санкцијама компанијама које учествују у изградњи гасовода који Русија поставља по дну мора, а Швајцарско-холандска фирма „Алсис”, коју је ангажовао руски „Газпром” за изградњу дела гасовода у мору, обуставила је рад да би избегла америчке санкције. Пре објаве америчких санкција руски званичници најављивали су да ће „Северни ток 2“ бити завршен до средине 2020. Досад је постављено око 2.100 километара цеви и остало је још 147 километара.

Како год до краја године Русија ће својим снагама, завршити и други велики гасовод по дну Балтика “Северни ток 2”, Турски ток ће прорадити пуним капацитетом нешто пре тога, а на Далеком Истоку, нико није ни покушао да осујети Кинеско Руску сарадњу. Моћни гасовод „Снага Сибира“, пројектованог капацитета 61 милијарду кубика, од којих је 38 милијарди резервисано за Кину а преостали део за гасне терминале у Владивостоку за експорт на Пацифичко тржиште је почео да ради почетком 2020.

Централна Азија је прошарана великим руским гасоводима „Централ Азиа центар“ капацитета 90 милијарди кубика и „Централ Азија Кина“ пропусне моћи 53 милијарде кубика којима се обавља транспорт и трговина гасом унутар бившег Совјетског Савеза и Кине.

Не постоји „геополитика енергије“ сама за себе. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Али, реалност је другачија: енергија је политички посао, али је у целини узевши, бизнис. Производња нафте може бити одлучујући фактор у прекомпоновању глобалног распореда снага.

Ери јефтине енергије дошао је дефинитивни крај. “Енергетска битка“ потрајаће барем неколико деценија. У ту битку за буквално преживљавање неке земље и нације улазе богатији, неки (већина) сиромашнији, али је чињеница да су сви у истом лонцу, те стога следи да никада у својој историји судбина човечанства није била повезанија. Јер енергија повезује и покреће свет.

Енергија има изузетно место и значај за целокупну привреду савременог света. У самој структури укупне потрошње енергије, земни гас као гориво, бележи стално повећање свог учешћа, показујући све израженију и значајнију своју улогу данас на тржишту енергената. Процењује се да ће његова улога и позиција у наредним деценијама бити још израженија и доминантнија.

 

Милош Здравковић