АНАЛИЗА „ИСКРЕ“: Гасоводи, политика и моћ !!!

Чињеница да је Русија богата, са већим и разноврснијим ресурсима енергије од било које друге државе на свету, сама по себи не одређује њену судбину, али засигурно има велике политичке последице. Пад глобалних цена нафте 1991. године је био један од најснажнијих покретача банкрота и колапса СССР-а, а наредни пад цена, 1998. године, је довео руску привреду на ивицу катастрофе. Логично, обезбеђење од таквих несрећа је један од централних безбедносних циљева сваког руског руководства.

На сцену је ступила нова руска стратегија која заговара диверзификацију њених тржишта, углавном према Кини и Пацифику. Уколико би Москва успела да спроведе ову диверзификацију, она би могла, до одређене мере, да буде у могућности да бира у ком правцу ће извозити своју нафту и гас. То би био руски сан као произвођача, односно ноћна мора за потрошаче који би можда морали да се надмећу једни против других. За транзитне државе то би значило елиминисање било каквог њиховог утицаја. Међутим, руски планови диверзификације ће вероватно бити теже изводљиви него што Кремљ верује и мање опасни него што Европљани страхују, посебно јер Русија преферира дугорочне уговоре.

Русија је највећи светски произвођач гаса. Са друге стране, ЕУ је највеће светско тржиште гаса. Истовремено, они су суседи. Логично је да би ЕУ и Русија требало да имају добро развијене енергетске односе. ЕУ добија око 40 посто потребног гаса увозом из Русије, а две трећине руског извоза гаса иде у државе Уније. Русија је, такође, извор скоро трећине нафте потребне Унији и четвртине њеног увоза угља. Европске компаније су међу највећим инвеститорима у руским секторима нафте, гаса и електричне енергије. У исто време, руски енергетски гиганти теже већем приступу тржишту Уније, како би сакупили капитал и купили електране и гасоводе.

У извозу гаса Русија се помера са транзитних гасовода (оних који пролазе кроз друге државе на путу према крајњем одредишту) на директне гасоводе, углавном положене на морско дно. Овај потез јача преговарачку моћ Гаспрома (Москве) наспрам транзитних држава као што су Белорусија, Украјина и Молдавија. Истовремено, Европљани покушавају да диверзификују своје изворе енергије увозом гаса из Каспијског региона и изградњом јужног гасног коридора који заобилази Русију. Изгледа као да су ЕУ и Русија актери „трке гасовода“. Сада се појављује и америчка „гасна бајка“ о потискивању руског гаса, гасом из шкриљаца !!!

Русија настоји да диверзификује своје извозне правце на два начина: прво, преласком са транзитних на директне гасоводе у извозу за Европу; друго, већим извозом на неевропска тржишта. Такозвани гасовод „Братство“ је руски највећи и најстарији гасни извозни правац. Он пролази кроз Украјину, Словачку и Чешку, завршавајући у Немачкој. Кракови се шире до Мађарске, чак и до Турске, пролазећи кроз Молдавију, Румунију и Бугарску. Гасовод Јамал–Европа, који је изграђен 2005. године, на путу до Немачке пролази кроз Белорусију и Пољску. Због тога, када се Украјина и Белорусија не слажу (покушавају да уцењују) са Русијом око цене њиховог увоза гаса и узимају неоправдане количине гаса из гасовода, погођен је и извоз гаса у ЕУ. Гаспром убудуће намерава да се више ослања на директне гасоводе. Већ сада Русија продаје гас директно у Турску преко гасовода „Плави ток“ који је положен по дну Црног мора, а при крају је и финализација гасовода „Турски ток“ који је такође намењен пре свега потрошачима у Турској (у плану је изградња две цеви, прва, завршена за конзументе у Турској и друга намењена јужној Европи). У исто време, челници Гаспрома, планирају један број нових офшор пројеката, од којих су најважнији гасоводи Северни ток 1, који је завршен, те гасовод Северни ток 2, који је у изградњи испод Балтичког мора до Немачке, те гасовод који би повезао Иран са Европом преко територије Руске федерације, као и краћи копнени гасовод до Финске.

Додатни директни гасоводи се планирају до нових тржишта, на пример гасовод Алтаи до Кине, гасовод Снага Сибира (источна и западна рута) који ће прећи преко кратког сегмента руско–кинеске границе између Казахстана И Монголије, као и гасовод из Источног Сибира до Кине. Капацитет руских транзитних гасовода према Европи ће стагнирати на отприлике 200 милијарди гаса годишње, а капацитет директних гасовода би се требало повећати за исту количину. Као резултат тога, укупни капацитет гасовода из Русије према Европи ће се повећати са постојећих 200 милијарди гаса на преко 400 милијарди мкм гаса до 2020. год. односно на 500 милијарди гаса до 2030. године.

Путинова тврдња да ће, у наредних десет до петнаест година, Русија усмерити 30 посто свог извоза енергије према Азији, навела је бројне експерте да добро размисле о мудрости обећања немогућег.

Изградња гасовода и управљање њима је заиста много сложенији посао у случају прекоморских у односу на копнене. Са друге стране, не постоје транзитне таксе (или врло мале уколико гасовод иде кроз „искључиве економске зоне“ дуж обала других држава). На дужи рок, ове уштеде могу да надокнаде веће капиталне трошкове. Још је важније што је изградња директних гасовода инструмент Гаспромове шире корпоративне стратегије да максимизира своје дугорочне профите и удео на тржишту. На пример, изградњом гасовода Плави ток из Русије до Турске у период 2001-2002. године, Гаспром је настојао да „огради“ турско тржиште гаса од конкуренције из Каспијског региона, пре свега из Туркменистана. Са истим намерама Русија је спречила планове за велики гасовод од Ирана до Европе, претходника пропалог европског пројектованог гасовода Набуко.

Гасовод Јамал–Европа (преко Белорусије и Пољске до Немачке) и планирани и комплетирани Северни ток 1 и 2 испод Балтика представљају другачији стратешки приступ. Ови гасоводи обезбеђују алтернативу екстензивном украјинском транзитном систему гасовода. Због тога они смањују преговарачку моћ Украјине у преговорима о транзитној такси и помажу у реализацији Гаспромовог циља да елиминишу њен систем за транспорт гаса. Гасоводи испод Балтичког мора врше сличан притисак на Белорусију. Гаспромов други стратешки циљ је да појача своју стратешку позицију вис-а-вис транзитних држава и да задобије већи удео у профиту од извоза гаса. Гаспромов трећи стратешки циљ је да повећа „безбедност тражње“ кроз идентификовање нових тржишта ван Европе, у приниципу на глобалном тржишту ЛНГ и на кинеском и североисточном азијском тржишту за гас из гасовода.

Русија жели да буде велика сила, што у условима XXI века значи и независни глобални играч. Како би постигла постављени циљ стратешке независности и међународног значаја ,што је на пример, оличено у постављању циља да постане пета највећа привреда на свету до 2020. год. Русија је одлучна да искористи својих неколико, али важних компаративних предности, пре свега нафту и гас.

Екстра профити од извоза енергије омогућили су Русији да стекне финансијску моћ, а пратећи стимулативни ефекти су погодовали многобројним другим секторима привреде, пре свега развоју пољопривреде. Међутим, влада је веома свесна потребе да модернизује секторе нафте и гаса и да постигне напредак у развоју осталих сегмената енергетског сектора, као што је „чисти“ угаљ и међународно конкурентна нуклеарна енергија. Руска специјализација за енергију је константа, засигурно на средњи и дужи рок.

Алтернативни извори енергије, осим нуклеарне енергије, у догледно време неће имати већи утицај на тржиште. Уз то, када се ради о нуклеарној енергији, али и угљу и производњи струје, Русија заузима снажну позицију.

Гаспром (највећи светски произвођач и дистрибутер земног гаса) агресивно настоји да стекне инфраструктуру у иностранству, као што су транзитни гасоводи и центри за дистрибуцију гаса, у распону од Белтрангаса, белоруске транзитне и дистрибутивне компаније, до предложених гасних чворишта у Централној и Западној Европи. На сличан начин, приватне руске нафтне компаније као што је Лукоил купују рафинерије и бензинске пумпе широм Европе. Заиста, руска идеја интеграције са Европом се може сумирати као међусобне инвестиције и узајамна куповина акција.

У међувремену Гаспром је заузет јачањем билатералних веза са највећим европским енергетским компанијама. Немачки ЕОН и БАСФ, италијански Ени и Енел, Газ д Франс и холандски Гасуни  су закључили дугорочне послове са Гаспромом.

Као транзитне државе, Украјина и Белорусија заједно су контролисале лавовски део руског извоза нафте и гаса у Европу. Откада је Кремљ закључио да су обе државе непоуздане, одлучио је да значајно смањи руску зависност од њих.

Овај тренд је отпочео са новим веком, када је Русија обуставила доток нафте кроз нафтоводе до лука у балтичким државама, користећи уместо њих сопствене терминале на Балтичком мору у Приморску и Уст–Луги. Русија је желела да развије сопствену лучку инфраструктуру и да задржи новац за себе.

Највећу пажњу, али и стратешку добит за Русију је привукао договор председника Путина и немачког канцелара Шредера из 2005. год. о изградњи гасовода Северни ток. Сличан потез је уследио 2008. год. када су се Русија и Италија договориле да изграде гасовод Јужни ток по дну Црног мора и преко неколико балканских држава, али не и Украјине. Овај пројекат су Сједињене Америчке државе зауставиле у последњем тренутку, играјући на најслабију карику, Бугарског премијера Бојка Борисова.

Русија је љута због прокламованог циља ЕУ о смањењу зависности од Русије. Стога жели да пошаље поруку да има друге потенцијалне купце на другом континенту.

Гаспром је Русија, а Русија је у такмичарском и националистичком расположењу. Ниједно до тога не обећава једноставне односе у будућности. Ипак, што више имовине купи у Европи и што више имовине Европљани купе у Русији, улози сваке стране у економском здрављу и просперитету оне друге биће већи, а свака од страна ће бити рањивија на претње са којима може да се суочи. Као и Русија, Гаспром жели да заради новац, да буде снажан, богат и поштован. Не постоји „геополитика енергије“ пер се. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Реалност је другачија: енергија је политички посао, али је, у целини узевши, бизнис.

Милош Здравковић

П.С.

Сасвим је чудно што је, уместо да уједини целу Европу (којој Русија припада географски, историјски, културно и психолошки), питање енергије последњих година постало тема која дели континент. То је питање тензија које захтева значајне напоре и ресурсе како би се смирило.

Русија поседује 26,6 процената светских резерви гаса, између 6,2 и 13 процената познатих резерви нафте и око 20 посто познатих резерви угља. Руска федерација је држава светски лидер у трговини гасом и извозник нафте у рангу са Саудијском Арабијом.

ЕУ увози више од 80 посто нафте и 60 посто потребног гаса. Према проценама из Европске комисије, до 2030. год. ће увозна зависност Уније порасти на преко 90 посто када се ради о нафти и на 80 посто када је у питању гас.

Познато је да се 75 посто светских резерви нафте налази у исламским државама. На састанку Организације исламских држава, одржаном 2002. год. председник владе Малезије, Махатир, рекао је да је нафта једина роба коју поседују арапске земље, а која је потребна свету, па би смањење производње нафте могло да се искористи за одбрану интереса муслимана. Како би се у пуној мери признао европски пропуст да вреднује Русију као (потенцијалног) стратешког партнера, потребно је само да се упореде коментари у западној штампи о државама чланицама ОПЕК-а и Русије, која је сусед Запада и њен духовни и културни партнер.