АНАЛИЗА ИСКРЕ: Бајден, Русија и енергетика Европе

Иако Сједињење Америчке Државе протеклих месеци упорно упозоравају „слободну“ Европу на „опасни и малигни“ руски гас и на исте такве енергетске пројекте који ће само додатно повећати њену зависност о Русију, о газди у Кремљу, указујући на европску потребу његове замене увоза са „провереним“ и „савезничким“ америчким или неким недефинисаним течним нафтним гасом (другим речима, потреба је владе у Вашингтону да повећа свеукупну европску зависност о САД, јер она више не би била само војне и безбедоносне природе, већ и енергетске),  ипак из света енергетике стижу врло занимљиве вести, које демантују америчка (наравно и НВО упозорења, није Европа битно другачија од Србије) а учестало и отворене претње (попут оне усмерене на готово завршени гасовод „Северни ток 2“) о опасности енергетске сарадње са Москвом.

Мало је ко у свету очекивао овако брзу експанзију руског ЛНГ-а на европским и азијским тржиштима, након што је све указивало на ексклузивно право САД-а, Катара и Аустралије на ширење управо тог сегмента бизниса. Већ је одавно свима било јасно како  конкурисати Русији у извозу гаса кроз копнене и поморске гасоводе није могуће. Одједном, озбиљна руска конкуренција стиже и кроз ЛНГ бизнис. Неприхватљиво за либералну Америку !!!

Како наводи британски Ројтерс, Русија је 2018. прескочила САД на најпривлачнијем и највећем тржишту за течни нафтни гас, на оном азијском. Она је прошле године у азијско-пацифички регион извезла 20 % више ЛНГ-а, од САД. Прво место на том тржишту заузима Аустралија, а друго Катар док је на трећем месту Малезија.

Укупно гледано испоруке ЛНГ-а у свету су се 2018. повећале за 8,3%. При том се извозом ЛНГ-а бави 20 држава, а увозом њих 42. Повећање производње ЛНГ-а остварено је у Аустралији, САД-у и у Русији.

Како СССР никада није користио енергетске уговоре за политичке утицаје и због тога затварао Западној Европи гасне вентиле, веома је отежано да сада у пост хладноратовском периоду објаснити да ће капиталистичка Русија управо то да чини, јер бизнис ионако проналази своје путове уколико су они поплочани профитом. А овде су профити велики, дугорочни и сигурни.

У 2018. Русија је почела извоз течног нафтног гаса са свог арктичког мега ЛНГ пројекта „Yamal LNG“ и одмах заузела другу позицију по количинама извоза ЛНГ-а у „непријатељској“ Великој Британији.  Безусловни лидер у испорукама гаса на британско тржиште остао је Катар, одакле је испоручено највише гаса. Иако односи између Русије и Велике Британије никада нису били лошији још од времена хладног рата, катарске су се испоруке смањиле за 50 %, а важну улогу у томе имао је управо нови руски гас са Јамала.

Испоруке гаса са „Yamal LNG“, према оценама агенција, промениле су енергетски изглед Европе. Осетно повећање увоза ЛНГ из Русије и САД-а од стране Велике Британије, посљедњих неколико година довело је до оштрог смањења улоге Катара. Катар је заузимао 1. место у испорукама ЛНГ-а Великој Британији дуги низ година, а 2017. удео катарског плина у тој је земљи је износио чак 87 %. У 2018. тај се удео смањио на 39 %, а од почетка 2019. он је већ пао на 34 %. Извор : Reuters (https://uk.reuters.com/article/uk-britain-lng-imports-graphic/surging-lng-imports-drive-down-british-wholesale-gas-prices-idUKKCN1QZ1J4)

Оно што је кључно је да су испоруке гаса из других земаља омогућиле смањење његове тржишне цене за британске потрошаче, а тим принципом су почеле да се воде и друге државе (овде напомињем државе, не земље попут Украјине и балтичких земаља које ценом енергената плаћају туђе ратове).

Како руски медији пишу, према резултатима из 2019., захваљујући развоју пројекта „Yamal LNG“ (а влада у Кремљу развија и „Yamal LNG 2“) Русија је успела да заузме прво место у испорукама ЛНГ-а у Европу, чиме, заправо, потврђују писање Ројтерса о руском утицају на енергетско тржиште Европе.

И тако, док се САД и ЕУ, пре свега Немачка и њој одане чланице савеза, сукобљавају (до нивоа опасног нарушавања стратешког НАТО савеза) око пројекта гасовода „Северни ток 2“, који ће повезивати Русију и Немачку по дну Балтичког мора, Русија, готово неприметно и у тишини, паралелно са својим копненим гасоводима развија и своје ЛНГ пројекте великих  капацитета и перспектива. Оно што је интересантно је да су руско – кинески мега пројекти типа гасовода „Снаге Сибира“ (Источна и Западна рута, тј. два велика независна гасовода) и гасовода Сахалин-Хабровск-Владивосток готово остали непримећени.

У протеклој години, услед пандемије ковид-а, потражња за гасом је пала за 4 %. У овој години се очекује прогресиван опоравак потражње. То ће, пре свега, зависити о повратку потражње на преткризни ниво на развијеним тржиштима, док се на тзв. новим тржиштима очекује повећање због економског опоравка и нижих цена природног гаса. Према пројекцијама Међународне агенције за енергетику (ИЕА) очекивана годишња стопа раста у идућих пет година требала би да износи 1,5 %.

Највећа потражња, предвиђа се, биће у азијско-пацифичкој региону која би требала да преузме половину светске потрошње гаса. Водеће две државе су Кина и Индија, а колико ће они повећати потражњу зависиће ће од смеру њихове политике опоравка након кризе. Засад у обе земље гас има јаку политичку подршку, а према постојећим реформама његова улога још би требала да  ојача. Гледајући реално, кошмарни сценарио за Европу, која је још увек у центру дешавања и слабо (никако) се привикава на новонасталу ситуацију, премда је на европској разини потрошња гаса смањена, увоз ЛНГ-а у задње три године порасла је чак 55 %, док је увоз природнога гаса путем гасовода у истом периоду пао за 5,5 %. Међутим, овогодишњи пад цене гаса није имао везе са увозом преко ЛНГ терминала, него искључиво са застојем привреде.

Пуно већа опасност по интересе старе Европе од саме енергетике вероватно је политичка димензија америчке „посвећености“ новим чланицама ЕУ на њеном источном крилу, која доминантним европским центрима (пре свега Берлину и Паризу) избија из руке могућност аутономног спољнополитичког деловања због отпора источних чланица које ће увек радије да слушају директиве из Вашингтона него из Брисела или Берлина иако од њих добрано економски зависе. Али то је већ нека друга тема, која се односи на претходну непромишљену политику убрзаног ширења ЕУ на исток, без било каквих дубинских анализа што ће она са собом да донесе, односно мржња према Русији. Похлепа и профит за заузимањем нових тржишта и његову експлоатацију узели су свој данак који се управо сада наплаћује.

Што се тиче нове Бајденове администрације они су свесни чињенице да није потребно наглашавати како ће гас из гасовода и у будуће бити јефтинији од оног компримованог , нарочито кроз чињеницу да се на азијском ЛНГ тржишту постижу пуно веће цене (а оне су сада управо рекордне) него на европском па ће бити занимљиво пратити колико ће уопште амерички произвођачи бити заинтересовани за његов пласман у Европу где би били у обавези да смањују цене са обзиром на постојећу конкуренцију са другим добављачима који гас овде пласирају, пре свега на Русију и њене азијске сателите, који преко Русије извозе гас у Европу.

Гас јесте политика, али је превасходно бизнис.