04.01.2023. - 10:57
CC BY-SA 2.0 / S Kaiser /
Велики је очај у круговима који доносе одлуке у Сједињеним државама. Небитно је да ли су они парадржавне структуре или јавне, али су ти кругови спремни на све, јер не могу да признају пораз што значи да су спремни да употребе и нуклеарно оружје, каже дописник из Лондона и публициста Синиша Љепојевић.
Када је реч о територији Украјине треба да знамо да је Америка већ распоредила такозване тактичке нуклеарне бомбе у Пољској и Румунији, а то је за нас изузетно важно због Румуније која је наш сусед, наглашава наш саговорник. Он додаје да, уколико би се нешто одатле десило, онда би тај простор био легитимни руски циљ.
„Немам дакле дилему да су они спремни то да употребе али у међувремену покушавају да купе време и предлажу такозване преговоре. То је модел из Првог светског рата који је завршен примирјем, а не победом и онда је Америка која је ушла на крају у рат направила такав модел који су подржале све зараћене стране. Русија је научила историју тако да од тих преговора које Америка предлаже нема ништа,” уверен је Љепојевић.
Након Украјине следи Кина?
Наравно, каже он, они би хтели да купе време и да понизе Русију кроз медијску кампању како је изгубила у Украјини, јер они тако траже начин како да представе сопственој јавности како су они победили, јер они у то заиста и верују што је крајње смешно.
Према мишљењу нашег саговорника, на Западу је потпуно склоњено из јавне комуникације да се у Украјини води светски рат. То, каже Љепојевић, није регионални нити рат Украјине и Русије, ни у политичком ни у стварном смислу.
„У Украјини 30 држава ратује против Русије – то је светски рат. Ако би дошло до неког примирја, то је време да се рат прошири. Кина је следећи корак утолико пре што се Американцима жури, јер сматрају да Кини треба још две до три године да достигне свој пун капацитет, а још важнији им је Северни пол, за који тек нема поенте да се такмиче са Русијом,“ сматра он.
Турска и Саудијска Арабија могуће земље преговора
Просечан и нормалан човек не може уопште да схвати, каже наш саговорник, о каквим је људима реч који доносе одлуке. Оно што охрабрује, наглашава Љепојевић, јесте да је очигледно да се Русија припремала на све ово и можда нису могли да предвиде сав обим санкција али су суштински све добо проценили и пре кримске кризе.
И поред тога што и руски и украјински званичници одбијају да седну за преговарачки сто мимо њихових захтева, наш саговорник је уверен да канали комуникације ипак постоје. Он тврди да мало ко од светских лидера може да буде мировни посредник, јер ту постоје само преговори између Америке и Русије, јер је Вашингтон направио вазала од власти у Украјини.
„Турска јесте у добрим односима са Русијом али би Турска могла да буде простор америчко – руских преговора, а не да она води преговоре. Слично је и са Саудијском Арабијом, а можда би чак Русија једног дана и направила неку гимнастику да разговори буду у Саудијској Арабији, чисто да им мало помогне да искораче из досадашњег колонијалног стања Сједињених Држава. Међутим, искрено говорећи, од тога нема ништа у догледно време,” рекао је Љепојевић.
Сукоб док једна страна не капитулира
А шта то догледно време заправо значи?
Наш саговорник каже да је јасно да се Запад неће опаметити, јер Америка води хибридни рат против Европе. Видели смо, додаје он, шта су урадили са гасоводом који је миниран.
„Мислим да ће сукоб потрајати све док једна страна не капитулира. Требало би да Вашингтон да натера Кијев на признање пораза али понекад и „слуга” може да уцењује и да Америка постане њен талац. Русија припада култури која подразумева да сваки рат треба да се заврши победом или поразом, нема примирја. Крајњи циљ Русије је да се дефинише другачија геополитичка позиција оног што би остало од Украјине као и да се делови на којима су одржани референдуми припоје Русији како би се избегла следећа манипулација и следеће зло,” каже он.
То може да буде постигнуто на више начина, објашњава наш саговорник, а један од њих је да власт у Кијеву схвати да нема шансе. Други начин је, додаје он, да Украјина војнички буде поражена, а то би подразумевало да Русија ипак на крају физички мора да освоји целу територију.
