Сваки другачији начин решавања севернокорејског проблема, осим преговора, довешће до планетарне катастрофе. Пјонгјанг ће напустити нуклеарни програм само ако се буде осећао безбедним, а то значи поштовање међународног права, поручио је руски председник Владимир Путин.

Коришћење санкција у овом случају се већ показало као бескорисно и неефикасно, рекао је лидер Русије, сликовито констатујући да ће Северна Кореја јести траву, али да неће одустати од нуклеарног програма док год се не буде осећала безбедном.

Уосталом, Северна Кореја такорећи и не зна за живот без санкција. Пјонгјанг је још од педесетих година прошлог века на удару бројних рестриктивних мера.

Анализирајући зашто су санкције уведене Северној Кореји доживеле неуспех, амерички магазин „Дипломат“, који се бави најважнијим дешавањима у азијско-пацифичком региону, јула прошле године је оценио да су оне направиле више штете, него користи.

„Пре свега, и онако лоши услови за живот у Северној Кореји само су постали још гори, па је због тога отпор људи према међународној заједници постао већи“, констатовано је у том чланку. Уз опаску да су било какве реформе, које су можда и могле да се догоде, пресечене у корену, истиче се да санкције усмерене на технологије неопходне за развој нуклеарног програма нису спречиле Пјонгјанг да илегалним каналима дође до забрањених добара које одржавају нуклеарни потенцијал земље.

„Дипломат“ је на крају закључио да економске санкције због тога вероватно неће довести до промене режима и денуклеаризације Северне Кореје. Али у Вашингтону, где лист иначе излази, то очигледно није имао ко да прочита.

Нема сумње да су Севернокорејци до сада показали жилавост по питању трпљења санкција. До које мере је то могуће, али и докле се са санкцијама може ићи, Спутњик је питао спољнополитичког коментатора и стручњака за Далеки исток Борислава Коркоделовића.

Он подсећа да је Северна Кореја на неки начин навикла да живи под санкцијама које трају практично од краја рата на Корејском полуострву — од 1953. године. Од тада је имала залеђину у социјалистичком лагеру, али је својеврстан вид блокаде било то што нису постојали ни трговина ни дипломатски односи са Западом.

Те својеврсне санкције су пооштрене по распаду социјалистичког блока када се већина бивших социјалистичких земаља прикључила западним земљама у бојкоту Северне Кореје којој је ослонац остао у Кини на коју отпада 90 одсто трговине.

Коркоделовић указује на писање западне штампе да се сама севернокорејска држава бави шверцом ретких метала, злата, кривотворених америчких долара, цигарета, што је један од извора прихода. Каже и да, будући да су јако уметнички обдарени, за десетине милиона долара у Африци граде споменике независности појединих држава, статуе тамошњих државника, украшавају зграде. Један велики извор прихода је рад њихових људи пре свега на Блиском истоку, у Катару, где неколико хиљада ради на изградњи објеката за Светско првенство у фудбалу 2022. године.

Десетине хиљада ради на руском Далеком истоку углавном у дрвној индустрији и у рудницима. Донедавно их је било у Бугарској и Пољској на основу неких старих веза, али су последњих месеци УН под утицајем САД почели да критикују те државе због њиховог запошљавања. Наводно, ти радници су највећи део девизне плате принуђени да дају властима у Пјонгјангу.

На питање шта би те нове санкције могле да донесу у животу Северне Кореје, Коркоделовић подсећа на најновију тешку расправу у Савету безбедности УН, где су на једној страни биле Русија и Кина, а на другој западне земље, предвођене САД, које су биле за најоштрије могуће санкције.

Русија и Кина, међутим, мисле да прво треба видети какав је досадашњи ефекат санкција био. Зашто се инсистира на њима, а не на дијалогу и политичком решењу када су практично постигле супротан циљ, па је Пјонгјанг само убрзао темпо технолошког усавршавања нуклеарног наоружања и ракетне технологије.

Упркос томе, Трампова администрација, напомиње Коркоделовић, размишља о три врсте санкција — унилатералним, које ће САД применити према Северној Кореји и пооштирити их, оним секундарним, против свих земаља које тргују са Северном Корејом, и, стандардно, санкцијама УН.

На питање да ли међународна заједница има границу која се санкцијама не сме прећи како оне не би угрозиле животе људи, тај спољнополитички коментатор каже да формула за то не постоји, али да како год били прокламовани циљеви санкција народ увек трпи.

„Они ће сигурно издржати“, одговара Коркоделовић на питање да ли се неко бавио проценама колико Северна Кореја још може да издржи под санкцијама.

Он напомиње да њихова привреда, упркос санкцијама, бележи раст од два-три одсто годишње. Ове године имају проблем са сушом која је погодила усеве, па су поједине међународне организације, међу којима и из састава УН, тражиле да што већа количина хране буде упућена у Северну Кореју. Питање је, додаје, како ће на то гледати Запад, јер сумња да севернокрејски лидер да Ким Џонг Ун то не дели равномерно, већ користи у сврхе опстанка властитог режима.

И научни сарадник Института за корејске студије Руске академије наука Константин Асмолов сматра да додатне санкције неће донети додатну главобољу Северној Кореји.

„Као прво, санкциони режим се не поштује увек у пуној мери, као друго, Пјонгјанг налази начина да заобиђе санкције. Осим тога, у овом случају протекционизам у економији, који декларише Северна Кореја, иде њој у корист и штити земљу од негативних последица санкција“, каже он за Спутњик.

Да је Северна Кореја била оријентисана на извоз и на развој спољне трговине, последице би, сматра Асмолов, биле много озбиљније.

Коркоделовић, међутим, указује да се последњих дана посебно говори о могућности нафтног ембарга.

„То је једна од ретких преосталих ствари, уз текстилну индустрију, која је остала западним земљама за санкционисање. Северна Кореја нема изворе нафте и сву нафту и бензин увози из Кине која, очигледно, није спремна да у потпуности заустави извоз нафте у Северну Кореју, јер сматра да би то изазвало потпуни хаос у тој држави“, каже Коркоделовић.

Севернокорејци су, међутим, очекивали такав развој догађаја и направили су резерве од око милион тона нафте и бензина. Зна се, каже, да они то поседују.

Због свега тога, а посебно на основу новостечене моћи у коју се свет уверио, Пјонгјанг очекује да би крајем године могли да приволе САД да седну за сто и да почну преговоре о коначном потписивању мировног споразума за Корејско полуострво, о нормализацији односа, укидању санкција и успостављању дипломатских односа. Они су, како подсећа Коркоделовић, од 1953. године у стању примирја.

На питање зашто се упркос деценија неефикасних санкција, тек сада помињу евентуални преговори, тек по изведеној проби хидрогенске бомбе Пјонгјанга, Коркоделовић каже да се ради о хтењу САД да оне диктирају развој догађаја.

„А оне желе да и даље у том делу Азије буду присутне јер је то центар међународне светске привреде. Ту су Јапан, Кореја, Кина, Русија, САД, тако да је то важан део света. Америка жели да диктира развој догађаја и још не виде било какав интерес да имају нормализоване односе са Северном Корејом. Док у Вашингтону не рашчисте шта је прави интерес САД у томе делу света оваква ситуација ће бити настављена са успонима и падовима“, закључује за Спутњик Коркоделовић.

Зато се данас на питање шта могу санкције Северној Кореји намеће одговор — ништа више што не би могао Пјонгјанг свету. А то у крајњем значи да би добар део човечанства, као и Корејци, јео траву. Путин је рекао оно што није јасно само политичким дилетантима, али сигурно јесте политичким интересним групама које су свет довеле до ивице рата чије је последице сада тешко сагледати.