На основу докумената које је Кан представио својим сарадницима и судским органима, примећује Коркоделовић, да се закључити да је Америка умешала прсте у његово свргавање.

„Из Вашингтона је, наводно, стигла депеша пакистанског амбасадора у којој је писало да му се обратио помоћник државног секретара САД задужен за централну и јужну Азију, Доналд Лу, који му је саопштио да односи са Пакистаном неће бити добри докле год владу буде предводио премијер Кан. Та је депеша примљена 7. марта и у њој је стајало и да је Лу рекао да ће већ сутрадан, 8. марта, бити поднет захтев за изгласавање неповерења тадашњем премијеру, те да би било веома паметно за Кана да се том поступку не противи, јер ће у противном и он и Пакистан сносити тешке последице“, наводи Коркоделовић.

Како каже, термин „опозив“ који се приписује Доналду Луу, у депеши се помиње чак осам пута.

„Кан је изнео ту депешу на Савету за националну безбедност и наравно одмах је уследила реакција из опозиционих кругова да то није тачно, а из Вашингтона су то такође демантовали, док је сам Лу остао без коментара. Али, тај документ постоји и Канова влада је захтевала да тим поводом буде спроведена детаљна истрага. Међутим, сумњам да ће то сада, са новом владом и премијером Шарифом, бити изводљиво“, указује новинар.

Према његовим речима, Американцима је Пакистан био веома важан у вези њихове интервенције у Авганистану и није им пријало што морају пуно да се труде око Имрана Кана, популисте са јако израженом исламском цртом.

Он подсећа да су, уочи усвајања ове резолуције у УН, амбасадори 22 западне земље затражили да Исламабад гласа против Русије у Светској организацији.

„Кан није бирао речи у одговору на писмо западних амбасадора и поручио је да Пакистанци нису амерички робови. Иако је то веома непопуларно одјекнуло у западним медијима, Пакистан је приликом гласања у УН остао уздржан. Тако да је било пуно разлога из којих су Американци веома зазирали од Имрана Кана, а на то су се у самом Пакистану надовезали и политички ривалитети – чињеница да је владајућа коалиција била лабава, историја сукоба са пакистанским оружаним снагама, пре свега са начелником генералштаба генералом Баџвом, као и стални сукоби са опозицијом и њеним лидером, Шабазом Шарифом, председником Пакистанске муслиманске лиге и новоизабраним премијером Пакистана“, каже наш саговорник.

Нови шеф пакистанске владе, додаје новинар, млађи је брат троструког премијера Наваза Шарифа, који живи у добровољном егзилу у Лондону након што га је пакистански суд осудио на десет година затвора због коруптивних радњи.

„Пре непуне две године због корупције је под истрагом био и сам Шабаз Шариф, а неко време је провео и у истражном затвору. Али, он ће вероватно бити више по вољи Вашингтона, што се види и по приоритетима које је његова влада изнела, а међу којима се „поновно успостављање покиданих веза са САД“ високо котира. Шариф важи за прагматичног и еластичног политичара који је дуго година био премијер Пенџаба, кључне, друге по величини и најразвијеније територијалне јединице Пакистана“, каже Коркоделовић.

У погледу развоја Пенџаба млађи Шариф је, објашњава, успео да се повеже са Кином, а његов нагласак је био на великим пројектима.

„То Кинезима даје сигурност да нова влада неће истиснути Кину и да те приче око обнављања покиданих веза са Вашингтоном не морају нужно да значе и прекид веза са Пекингом. У том смислу верујем да на економском плану долазак нове владе неће толико погодити односе Исламабада и Пекинга, јер Кина има огромне послове у склопу иницијативе „Појас и пут“ са Пакистаном, попут пакистанско-кинеског економског коридора вредног преко 62 милијарде долара“, напомиње новинар.

Када је реч о будућим односима Исламабада и Москве, Коркоделовић страхује да ће они бити нарушени и да ће се Пакистан вратити у своју традиционалну сферу америчког утицаја.

„Треба имати на уму да су пакистанске војне обавештајне службе у време совјетске инвазије на Авганистан и рата у тој земљи имале врло значајну улогу. Пакистан је био колевка талибана, пакистанске медресе су одшколовале прве разреде талибанске војске и Американци су се страшно ослањали на Пакистан у том тренутку. Међутим, председник Владимир Путин је успео да преокрене тешко наслеђе у односима двеју земаља па је последњих година Пакистан почео да игра значајну улогу у спољној политици Русије. Та држава је постала чланица Шангајске организације за сарадњу, а склопљени су и значајни послови око гасовода између Карачија и Лахора, вредог преко три милијарде долара“, каже Коркоделовић.

Очекивало се, додаје новинар, да овај гасовод почне са радом идуће године, али је сада велико питање да ли ће се то догодити.