Америчко-бриселски дебакл: Кина осваја улаз у Европу

Италија је, како су то и најављивали евроскептици у тамошњој влади, решила да узме ствари у своје руке. Одолела је притиску Запада, поготово САД, поставши прва чланица Г7 и ЕУ, која је приступила кинеској иницијативи Појаса и пута, упркос томе што је Европска комисија то прошле године одбила да учини.

Притисци нису уродили плодом, а из Америке су били недвосмислени. Италија је приликом управо завршене посете председника Кине Си Ђинпинга Риму ипак потписала споразум којим се придружила кинеској иницијативи Један појас, један пут. Урадила је оно што прошле године Европска комисија није на састанку на врху ЕУ- Кина у Пекингу и оно што САД нису никако желеле.

Тим споразумом две земље су, нема сумње, обележиле и 15. годишњицу кинеско-италијанског свеобухватног стратешког партнерства.

Колико је споразум кост у грлу, поготово Вашингтону, јасно је било већ из чињенице да је пред долазак кинеског председника портпарол америчког саветника за националну безбедност, Џона Болтона, оценио да подршка иницијативи „даје легитимитет кинеском предаторском приступу инвестирању и неће донети никакве користи италијанском народу“.

Потом су се званичници Трампове администрације, али и бивши саветник за националну безбедност, Стив Бенон, састајали са италијанским страначким лидерима објашњавајући им „штетност“ кинеског пројекта који их наводно само води у дужничко ропство.

Италијани су, међутим, инсистирали на томе да су њихови разлози за приступање кинеској иницијативи „Један појас, један пут“ чисто економски, да управо желе да оживе њихову привреду.

„Италија је трећи пут у последњој деценији ушла у рецесију. То се догодило на крају 2018. године. Она, одмах иза Грчке, има други највећи дуг у односу на укупан друштвени производ и друга је земља у ЕУ, одмах иза Шпаније, по висини стопе незапослености међу младима. Италија има проблем са извозом, проблем са унутрашњим дугом, са својим банкама и владајућа коалиција сматра да ЕУ својим прописима онемогућава привреди Италије да оживи“, објашњава за Спутњик стручњак за Кину Борислав Коркоделовић, који је посебно испратио посету Сија Италији.

Он подсећа да су евроскептици у италијанској влади образлагали да желе више да извозе и да у том правцу подрже италијанске компаније, али да су правила извоза диктирана и контролисана из Брисела.

Саговорник Спутњика указује на огроман дуг који ЕУ има у трговини са Кином, који је у 2017. био око 176 милијарди евра. Од тог дуга једна осмина је италијански, па њихови евроскептици кажу да ЕУ мало чини да би њихова земља могла да смањи тај дефицит у робној размени и зато морају да узму ствари у своје руке.

Они сматрају да је приступање кинеској иницијативи добитна комбинација за обе стране, јер ће Кина још снажније ступити на међународну сцену, а Италија добити капитал.

За Кину је веома важно што је Италија оснивач ЕУ, која је потписала тај споразум. Она је такође чланица Г7, групе најмоћнијих земаља западног света и она је прва међу њима која је потписала тај меморандум. Италија је највећа привреда, наравно поред кинеске, која је са Кином потписала споразум о приступању иницијативи „Појаса и пута“ и коначно, Италија је по снази трећа чланица еврозоне. Значи, Кина добија на значају када једна тако развијена привреда и индустријализована земља приступа тој иницијативи, објашњава Коркоделовић.

Није, међутим, то једино што брине Запад. Управо током посете кинеског председника Риму потписано је и десет билатералних споразума. Њихови детаљи још нису познати, али, према незваничним изворима из италијанске владе, њихова вредност могла би, како се наводи, да достигне двадесет милијарди евра. Италијански медији су пак проценили да је реч о пет милијарди евра.

Шта све они обухватају? Да ли је и даље Трст наш, и даље је остала запитаност Италијана, мада су се тим питањем уочи Сијеве посете више бавили на Западу, посебно у САД. Тако је „Њујорк тајмс“ том питању посветио дугачак чланак насловљен: „Заборављена италијанска лука могла би да постане кинески улаз у Европу“.

Овај космополитски лучки град на северу јадранске обале вековима је био географска тачка између империја, а захваљујући растућој Кини, Трст је изгледа спреман да се после 70 година, током којих је његова геополитичка звезда изгубила сјај, врати у центар новог света, пише амерички лист.

Али ни не скрива бојазан, наводећи да је симболика упечатљива.

„Моћна Кина покреће пукотину у економској алијанси која је некада доминирала глобусом и доноси велики ударац за Трампову администрацију која је критиковала Иницијативу појаса и пута“, оценио је „Њујорк тајмс“, уз констатацију да би споразум за Италију значио отварање за велике кинеске инфраструктурне инвестиције, посебно у лукама као што је Трст.

Али није само Трст у питању. Ради се о највећој италијанској луци у Ђенови, о луци у Палерму на Сицилији и о Равени, поред Трста, још једној луци на Јадрану“, напомиње Коркоделовић.

„Кинези су веома заинтересовани за луку у Трсту јер је то једна од главних медитеранских лука. Кинези сматрају да би та лука могла да послужи за допремање робе која би онда ишла у земље централне Европе које немају излаз на море – Аустрију, Мађарску, Чешку, Словачку – и што је њима посебно интересантно, у Баварску, најмоћнију савезну државу у Немачкој. Такође се у том контексту спомиње и Србија“, указује стручњак за Кину.

Он напомиње да Кинези планирају да луку у Трсту пре свега прошире и унапреде њено пословање, у чему већ имају много искуства јер су у последњој деценији преузимали низ лука широм света, па и у Европи. Тако су, како подсећа, узели део белгијске луке у Антверпену, као и у Ротердаму у Холандији, а сада планирају изградњу великог терминала у Хамбургу.

„Али више од тога, они су остварили значајан добитак како за Кину, тако и за Грчку, када су 2008. купили луку Пиреј. Уложили су у њу 675 милиона евра и до те мере су унапредили њен рад  да је лука у Пиреју постала друга најзапосленија лука у Европској унији. Сада мисле да би то исто могли да ураде и са луком у Трсту“, истиче Коркоделовић.

Уз то напомиње да је Трст као град науке, у коме је низ институција које се баве поморском привредом, додатно занимљив за поморску силу каква је Кина.

Није било много спекулација о томе како би то Кинези ушли у луку. Италијани су одбацили поређења са аквизицијом каква је била у случају луке  Пиреј у Грчкој, коју је Кина у суштини купила, и кажу да италијански закон чини такву аквизицију немогућом.

Коркоделовић указује на изјаву директора луке у Трсту да се у овој фази ради о томе да ће се због проширења луке користи експертиза велике државне кинеске компаније из Хонгконга.

На одговор на питање чији је Трст, дакле, још ћемо да причекамо.