Амерички избори, доказ историјске незрелости: САД су луди тинејџер са напуњеним пиштољем

Сједињене Америчке Државе убрзано се приближавају унутрашњем, социјалном и политичком колапсу, док, у исто време, распирују ратове у Украјини и на Блиском истоку, где убијају на десетине или стотине хиљада људи, углавном деце и жена, у очајничком покушају да очувају доминацију у свету који измиче њиховој контроли.

САД никад нису изазивале више презира у свету. У овој катастрофалној конјунктури, америчка политичка и медијска култура промовише „две најнеспособније креатуре које се могу замислити“, како би одвеле читав свет у амбис, пише Џим Каванаг за сајт „Конзортијум њуз“.

Доналд Трамп и Камала Харис су „две кловновске фигуре“, а избори ће „завршити борбом за резултате“, односно непризнавањем резултата избора странке која их је привидно добила, додаје овај аутор.

Амерички изборни систем је потпуно антидемократски, наставља Каванаг. Овај изборни систем заснива се на контроли донатора, односно оних који купују политичаре, на непрозирним системима гласања, укључујући електронске машине које омогућавају преваре које се не могу открити и, као врхунац свега, на систему електора који има последњу реч у поништавању воље бирача.
Владајућој класи у САД је свеједно који кловн ће победити

Владајућој класи није стало до тога који ће кловн победити на изборима, сматра Каванаг, они се једино боје да би већина могла да одбије да гласа, нарушавајући легитимитет изборног система.

„Клинички идиот Камала Харис назвала је Орбана, Си Ђинпинга и Ким Џонг Уна убицама – дословно: диктаторима, аутократама, онима који се савршено описују речју ‘атентатори'“, примећује руски мислилац Александар Дугин на друштвеној платформи Телеграм.

Нејасно је којим гласачима се овом поруком обраћа Харисова, јер су сви лудаци већ мобилисани, наставља Дугин. Али, ако она очекује да постане председница свих Американаца, укључујући и оне још ментално здраве, онда је називање НАТО партнера и шефа државе Мађарске, која председава ЕУ, ‘убицом’, најбољи начин да се то не деси. Такође, њена изјава је, примећује руски мислилац, „слична објави рата Кини и Северној Кореји“.

Није много бољи ни другачији ни председнички кандидат Трамп, који је 2015, током изборне кампање, описао своју „политичку филозофију“: „Рећи ћу вам да је наш систем покварен. Давао сам (новац) многим. Пре два месеца, када сам био бизнисмен, давао сам свима. Када ме зову, ја им дајем. Али, кад ми нешто затреба од њих, ја их зовем, а они су ту за мене. Да, то је покварен систем.“

Трамп је, према сопственим речима, давао новац и за неколико демократских кандидата, укључујући и Хилари Клинтон и Ненси Пелоси, како би обезбедио њихове услуге у свету бизниса, додајући свему сасвим једноставно објашњење: „Када дајете новац, они раде шта желите.“

Трамп је, додаје Каванаг, наводно кандидат који се супротставља „мочвари“. Али, он је увек за Израел. Трамп је признао чак и израелску анексију Голанске висоравни, кршећи фундаменталне принципе међународног права. Међутим, он каже да је „потпуна незналица“ када је реч о међународном праву и да га то, штавише, уопште и не занима.

Ипак, не може се порећи да му „дубока држава не верује, и то са добрим разлогом: нико, укључујући и самог Трампа, не зна шта ће следеће урадити или рећи“.

Трамп је типичан за амерички систем. „Он нема чврсту политичку идеологију, има само комадиће идеја, од којих неке нису чак ни лоше. Али, он нема интелектуалне капацитете, а ни политичке могућности да их оствари“, примећује Каванаг.
Тинејџерски менталитет светске суперсиле

Како је написао амерички писац Китон Вајс, клађење на Трампа је као играње руског рулета са пет метака у пиштољу. Идеја да ће Трамп „овог пута бити другачији“ је једнако бесмислена као и идеја да је Харисова марксиста.

Нарцизам и конфузија у оба случаја маскирају несигурност. Камала Харис говори прилично несувисло, а своју несигурност прикрива упорним и бесмисленим смејањем, обично без било каквог разлога.

„Камала Харис је изузетно плиткоумна. Она изговара кратке флоскуле и никада не размишља. Да не би рекла нешто погрешно, она радије игра на сигурно и онда одједном почне да се смеје. Американци су навикли на то: они се увек лажно осмехују једни другима, као да се такмиче ко има бољег зубара“, примећује Дугин.

Њена стратегија, закључује Дугин, јесте да непрекидно говори једно те исто, да се потом гласно и нападно смеје, а затим да се извињава, јер ју је смех тобоже спречио да доврши мисао.

Праву слику о америчким изборима пружа нам некад популарни цртани филм „Бивис и Батхед“, о двојици америчких тинејџера, са очигледним интелектуалним потешкоћама, који су стално псовали, изговарали апсурдне реченице и нису били у стању да реше чак ни свакодневне проблеме.

Садашња изборна трка двоје америчких кандидата личи управо на епизоду „Бивиса и Батхеда“, тврди Дугин.

Али, упркос потпуној неспособности, заправо тоталном идиотизму, двојица тинејџера би некако на крају епизоде, мимо сваке логике, испливала из проблема. Да би се потом, у наредној епизоди, поново нашли у сличној ситуацији.

Овај цртани филм, чији је аутор Мајк Џаџ, представља сатиру о незрелости Америке, која је убеђена у своју мисију: да влада светом.

Заправо, то је, додаје Дугин, „сатира о тинејџерском менталитету Америке као суперсиле. САД су луди тинејџер са напуњеним пиштољем. Читава америчка нација је стрелац који насумице пуца по школи. А, ако постоји пиштољ, логика идиота каже да се мора пуцати. Свеједно на кога“.