Амерички глумац српског порекла: Да избегавам Русију – издао бих самог себе

Део моје породице је страдао у усташком логору, сматрао сам својом дужношћу да играм у Зафрановићевом филму „Златни рез 42: Деца Козаре“. Искуство које никада нећу заборавити. Као Американац могу слободно да говорим за руски медиј, не плашим се одмазде. Да због ове ситуације избегавам Русију, била би то издаја самог себе, свог порекла и васпитања.

Ово за Спутњик каже најпознатији активни амерички глумац српског порекла Жељко Димић:

„Кад немаш ништа на својој души, немаш потребе да се плашиш. Мој отац и моји професори учили су ме да будем свој човек“.

Џек Димић, под тим именом га познаје и публика у Србији, данас живи на релацији Њујорк – Београд. У престоници Србије тренутно игра немачког официра у америчком филму „Битка за замак Итер“, а у „Велику јабуку“ доспео је као избеглица из Босанке Дубице.

У том граду је после три безуспешна покушаја у Београду уписао престижну глумачку академију коју су завршили Ал Паћино и Дастин Хофмах.

Србин који није зли Рус

Овај Србин једини је глумац са Балкана који не игра само зле Русе у америчким филмовима. Публика у Србији познаје га из серија као што су „Ред и закон“, „Елементарно“, препознали су га и у првој сезони „Сопранових“.

Требало му је 14 година да заигра човека рођеног у Америци. Имао је срећу да ради са Ли Дилан, чувеним инстурктором за дијалекат. Направила је Американца од Герија Олдмана, али и од Жељка Димића.
„Понављао сам једну реч за тај дан, хиљаде пута. Читати, писати, изговарати, изговарати. Због тога је доста трпео мој језик, престао сам да читам на матерњем, на руском. Исплатило се, кад сам одиграо две епизоде у серији „Хаваји 5-0“, почео сам да добијам америчке улоге“.

Дуг породици и деци Козаре

У филму Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Деца Козаре“ чија је пост продукција у току, игра партизанског команданта, улогу која је базирана на човеку који је ослободио дечји усташки логор Јастребарско.

Била је, сматра, његова дужност и обавеза да се одазове на тај позив. Он је човек који долази испод Козаре, његови родитељи живе тамо. Причу о усташким логорима зна из очевог искуства, Влатко Димић гледао је смрт своје мајке.

„Мој отац који је изгубио родитеље у логору, никада ни мене, ни сестру Жељану није учио да некога мрзимо, да оптужујемо комплетне народе, да постанемо део манипулације која би нас против некога окренула. За то су одговорни појединци, људи који су тврдили да представљају свој народ. Они су окрвавили руке. То смо имали у Југославији, имамо и данас. Да неко у име народа убија људе који су недужни“.
Додаје да је рад на овом филму био посебан, захвалан је продуценту и чувеном редитељу што је део тог пројекта.

„Дао сам годину и по дана живота за тај филм и није ми жао због тога. То је једно велико искуство које никад нећу заборавити, ни као човек, ни као глумац. Искуство које ћу користити у сваком моменту када будем имао прилику, да ме подсети на то и време. Искуство које ћу користити до краја живота“.

Бескрајно волим Русију

Говорећи о страшним догађајима који данас потресају свет овај глумац каже да се ембарго на руске писце из Европе није у потпуности пренео у Америку. Посебно у Њујорк. Људи међу којима се креће, тврди, и сада би прихватили да раде Достојевског.

Додаје да предрасуда има свугде, са жаљењем и тугом испратио је „случај Биковић“:

„Изузетно ценим колегу и његов рад. Никада се нисмо срели, радили заједно. Желим да поздравим Милоша Биковића преко Спутњика и да му кажем да то што се десило остаје срамота оних који су то урадили“.

Упитан да ли би могао имати проблеме када се врати у САД зато што је пристао на разговор за Спутњик каже;
„Немам чега да се плашим, ништа лоше нисам урадио, ни појединцу, ни држави. Русија је земља коју бескрајно волим, коју често посећујем, мој други језик је руски, одрастао сам на Достојевском, Шолохову, Горком, Толстоју, Чехову. Била би издаја самог себе, свој порекла и васпитања када бих, због тренутне ситуације избегавао Русију. Исто бих рекао и да ми неко тражи да избегавам Америку. Иако ми је маћеха, дала ми је прилику да опстанем, да се бавим овим послом“.

Коначно – глумац у Београду

Димић игра и на италијанском, чешком, често игра и Русе на „пребијеном енглеском“, али је у америчкој кинематографији и Рус који говори руски, савршено је савладао московски акценат, захваљујући љубави.
„Руски је моја прва љубав, почев од наставника Симе Брдара који ме је учио од дванаесте године. Учио сам га и у средњој школи, а касније имао срећу да се заљубим у дивну Московљанку Олгу, колегиницу на Ли Страсберг институту. Њој сам забранио да комуницирамо на енглеском, говорили смо само на руском“.

Стратешки му је план да се још више приближи Београду, раду у Србији, на Балкану, јер, како каже, не можемо побећи од онога што јесмо.

„Што би рекао Тесла, „I am an Serbian American“. Ја сам и њихов и наш, али у САД нисам пао с Марса. Дошао сам из Дубице испод Козаре, моји су пре тога из Лике дошли у Босанску Крајину, дошло је време да се вратим коренима. Много волим Њујорк, Москву, Сент Луис и Праг у коме сам живео, али Београд је везан за мој најсрећнији период, кад сам највише маштао. Моја жеља није била да будем глумац, већ да будем глумац у Београду“.

Димић додаје да ради на томе и радује се што постоји могућност да игра у Русији:
„Моја велика жеља је да радим у Русији, не само због језика. Немам никакав проблем да волим оно где ме воле, а у Русији сам прихваћен много пута, имам дивне пријатеље тамо“.