Америчка стратегија сузбијање Кине: Нашли нове савезнике — ЕУ И Француска су само уљези

Амерички стратези већ дуже времена желе да осмисле један ланац заокруживања и сузбијања Кине, који апсолутно не би укључивао ни НАТО ни савезнике у Европи и ЕУ, већ би се ослањао на већ присутне и потенцијалне америчке савезнике и клијенте у региону, каже за Спутњик спољнополитички уредник америчког часописа „Хрониклс“ Срђа Трифковић.

Он оцењује да су, у складу са тим, Јапан, Аустралија и Индија у геополитичком смислу три кључна фактора америчке намере да сузбију Кину.

„Зато Французи и њихове подморнице нису били само колатерална штета, већ тотално недобродошли уљез у америчкој стратегији за глобалном доминацијом“, објашњава нам Трифковић.

Америчко и аустралијско „ау ревоир“ за Французе

Наш саговорник каже да је тај приступ почео пре око пет година, са изменом термина Азија-Пацифик у Индо-Пацифик:

„Иако се измена овог термина десила готово неприметно, она је била јако битна јер је укључивала привлачење Индије у амерички безбедносно-стратешки ланац. Наиме, Америка и даље представља империју која тежи да очува доминацију над целим светом и за њу је најзначајније да има североисточно упориште у Јапану, југозападно у Индији, а југоисточно сидриште у Аустралији, с тим да ће између имати Јужну Кореју, Филипине, Тајван, Сингапур, Малезију, Тајланд и Вијетнам, који се упркос крвавом рату који је вођен сада сврстава на америчку страну у сузбијању Кине. У том контексту гледано, споразум са Британијом и Аустралијом је савршено логичан потез, јер са америчког становишта, Французи ту немају шта да траже“, објашњава Трифковић.
Како он додаје, у жељи за обуздавањем Кине, Американце интересује пре свега индијски премијер Моди и влада у Делхију, Јапан и лука у Јокохами, као и Аустралија са истуреним пунктом америчке логистике у Дарвину.

„Зато им не пада на памет да ту једначину ремете са некаквим Французима и њиховим подморницама, који ту хоће да се ’умувају‘ из финансијских разлога. Тај амерички концепт је, коначно, прихватила и сама Аустралија, економски јако моћна земља, која је Французима хладно рекла — довиђења.“

Англосаксонске силе гледају само своје интересе

Да је пример Француске показао да није много остало од уверавања америчког председника Бајдена да ће трансатлантске интеграције бити приоритет Вашингтона, сматра и бивши амбасадор Милисав Паић, председник Српског спољнополитичког круга.

Очигледно је, каже он, да са једне стране имамо ситуацију да САД и Велика Британија једноставно немају неко велико поверење у своје европске савезнике, док са друге стране треба имати на уму да специјални односи у кругу пет англосаксонских земаља функционишу још из времена пре Џозефа Бајдена, у оквиру алијансе „Пет очију“, коју чине САД, Канада, Нови Зеланд, Аустралија и Велика Британија.
„Овде су се сукобили политика САД на обуздавању Кине и одржавању такозване слободе пловидбе која је започела још у време Доналда Трампа, са великим комерцијалним послом који је био потписан између Француске и Аустралије о изградњи нуклеарних подморница. Очигледно је да је војноиндустријски комплекс у САД и Британији покушао да искористи напетост насталу услед војног јачања Кине у последњих десетак година, као и погоршане односе између Кине и Аустралије.“

Наиме, истиче Паић, односи ове две земље су једно време били на врло високом нивоу, јер је Аустралија велики извозник сировина, пре свега гвожђа, у Кину, а аустралијски премијер је сваке године традиционално посећивао две престонице, Вашингтон и Пекинг.

„Међутим, то се последњих година пореметило, па је формирање АУКУС-а покушај САД да са најближим савезницима пробају да, на неки начин, обуздају кинеско присуство, пре свега војно, али и поморско, у смислу поморске трговине, у овом осетљивом региону“, напомиње Паић.

Тежак ударац трансатлантској сарадњи

Он подсећа да у Европској унији није било много симпатија за ту врсту конфронтације Вашингтона са Пекингом, јер су економски односи Немачке, Француске и неких других земаља ЕУ са Кином достигле такав степен да би поремећај у политичким односима могао да доведе у питање и њихову трговину са земљом која је за ЕУ постала значајније тржиште од тржишта САД.

„У том смислу, очигледно је да између партнера са две стране Атлантика не постоји превелико поверење, које је уосталом доживело велики потрес и наглим повлачењем америчких трупа из Авганистана. Наиме, дешавања у Авганистану оставила су америчке западноевропске партнере у озбиљном преиспитивању у којој мери су ти односи заиста односи међусобне сарадње и партнерства, а колико САД практично злоупотребљавају ЕУ да би имали подршку за своје међународне акције на глобалном плану.“

Тако да је, истиче Паић, и овај последњи случај са споразумом АУУКУС заправо корак који је Европа јако лоше примила, посебно Француска, јер не само да је та земља претрпела велики финансијски губитак, већ се показало да англосаксонске силе не држе много до туђих ставова и да превасходно воде рачуна о сопственим интересима, па и по цену поремећаја односа са прекоморским савезницима.
Бивши амбасадор верује да ће случај Француске за последицу имати да унутар ЕУ дође до преиспитивања укупних стратешко-безбедносних односа са Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом и Аустралијом.

„Повлачење француских амбасадора из Вашингтона и Канбере указује да је дошло до врло озбиљног потреса у међусобним односима, иако Англосаксонци то покушавају да минимизирају. Ово је сасвим сигурно врло тежак ударац трансатлантској сарадњи, јер је поверење не само Француске, већ и других земаља ЕУ у Сједињене Америчке Државе дошло под озбиљан знак питања, док је Вашингтон, са друге стране, схватио да њихова политика обуздавања Кине ипак не може да рачуна на подршку земаља са ове стране Атлантика, са изузетком Велике Британије која безрезервно прати САД и покушава да се прикаже као њихов највернији савезник“, закључује Милисав Паић.