Алистер Крук: Очај и страх у изјавама европских званичника

Водеће новине медијског естаблишмента у Европи пишу да „оно што управља европском политиком данас јесте – страх”. Наслови одзвањају стрепњом. „Немачке елите су застрашене док Путин сеје смрт по Украјини”. Британски премијер сазвао је ванредну конференцију за штампу да упозори како је „демократија у опасности” од „екстремизма” након изборне победе Џорџа Галовеја, речитог, понекад жустрог типа, „трна” у нози конвенционалне политике (тешко да је реч о „екстремисти”).

И у САД либерална јавна сфера доживљава крах због управо објављене књиге Белачки рурални бес: опасност по америчку демократију (White rural rage: the threat to American democracy) у којој су „рурални белци описани као највећи расисти, ксенофоби, противници имиграције, непријатељи хомосексуалаца, највише оптерећени теоријама завера и антидемократски опредељени” међу демографским групама у Америци.

Наравно, страх се – у први мах – усмерава према спољашности, што се очитава у тврдњи да је ово некако „дело” Руса – надолазећа претња додатно подстакнута тврдњама о „империјалним аспирацијама” председника Владимира Путина, које сежу далеко ван Украјине. Међутим, да искористимо у обратном смислу популарну фразу у мејнстриму, нема ни најмањег доказа којима би се поткрепиле ове тврдње (на основу било чега што је Путин рекао претходних година).
Одбрамбене линије

Оно што сада застрашује Запад јесте каскадни низ пораза нанет украјинским снагама након повлачења из Авдијевке. Нови украјински заповедник, генерал Сирски, је након што су украјинске снаге умакле из Авдијевке најавио повлачење на нове линије одбране, али како су неки предвидели, испоставило се да „повољнији положаји” о којима је Сирски говорио заправо не постоје.

Украјински фотографи Константин и Влада Либеров, који документују рат на лицу места, упитали су генерала Сирског: „Где је онда следећа ‘утврда’ (фортесија) – Покровск? Или тек Константиновка?”

„Где је друга линија одбране”, пита се Јуриј Бутусов, главни уредник портала Цензор након свог обиласка ове области: „Немам речи. Пукотина: овде у Кијеву – врховни заповедник говори једну ствар, али је оно што се дешава на фронту потпуно другачије. Хоћу да нагласим да засад није изграђена утврђена линија иза Авдијевке. Видео сам руске дронове како нападају наше војнике у својим склоништима – усред поља”.

Нема изграђених одбрамбених линија – само на брзину склепаних импровизација – док Украјина прибегава једноставном увођењу у борбу својих малобројних резерви како би осигурала поспепено повлачење. Зар лидери НАТО нису уочили ову празнину у линији одбране? Очигледно нису…
Трећи светски рат?

Једна страна садашње констелације је управо ово: Европска унија је претерано уложила у украјински пројекат, а сада види како се убрзано урушава. Стога је председник Макрон на брзину окупио државе Европске уније (позивом који је послат 24 часа унапред) у Јелисејску палату да би их упозорио како је ситуација на терену у Украјини постала критична, а улози за Европу високи. Рекао је: „Ми се сада налазимо у критичној тачки сукоба у којој морамо да преузмемо иницијативу: одлучни смо да урадимо шта год је потребно, колико год дуго је потребно”.

Оно што је Макрон у ствари предложио је, међутим, шокирало окупљене лидере. Он се заложио за опредељивање и слање групе европских специјалних снага у Украјину, не да би се директно бориле против руских снага, већ да би играли улогу стратешких „замки” чији је циљ да одврате Русију, будући да би напад на њих изазвао колективну одмазду НАТО пакта против Руске Федерације.

Ови мамци у облику војних снага, тврди Макрон, представљали би стратешко одвраћање и сужавање војног маневарског простора Москве. Биле би то оазе „недодирљивог” НАТО пакта, разбацане широм Украјине. Његове колеге, ужаснуте, супротставиле су се овој идеји. Они су у тим мамцима видели пут који види према Трећем светском рату. „Лудило” и „нека хвала”, били су одговори.
Друго крило

Друго крило европског очаја показао је британски премијер Риши Сунак када је појурио према микрофону после резултата ванредних избора у Рочдејлу како би упозорио да је „демократија у опасности од екстремизма”.

Један аналитичар је забележио: „Риши Сунак је био у праву”. „Ово није политика, чак ни она која би била радикална… то је неартикулисани, несувисли бес који је спреман да делује у спрези са било ким ко је такође бесан, макар тај бес био изазван контрадикторним разлозима”. Уколико ова реакција звучи претерано – само због убедљиве победе Џорџа Галовеја у Рочдејлу – покушаћемо да вам поједностављено прикажемо ситуацију.

Исти аналитичар (Џенет Дејли у Телеграфу) упозорава: „Да бисмо разумели о чему се ради сада имамо ентитет који се назива ‘Радничком партијом’ – име које сумира традиционалну левичарску посвећеност интересима радничке класе – који је победио на допунским изборима у Рочдејлу тако што је на неки начин повезао палестинску ствар у Гази са локалним радничким потребама”.

Ух! То је заболело. А ту су и унутарстраначки избори у Мичигену, где је коалиција пропалестинских група поставила за циљ да 10.000 гласова освоји опција ”неопредељени” (а управо за око 10.000 гласова је Трамп победио у Мичигену 2016. године), како би послали поруку председнику Бајдену да фрустрација гласача због дешавања у Гази може да му озбиљно нашкоди на новембарским изборима. На самим изборима, међутим, пропалестинска подршка је далеко надмашила циљ од 10.000 гласова и добацила до 101.400 гласова. Порука је послата, а ако је судити по изборном очајавању у демократским круговима, „порука је и примљена”.

Да будемо јасни: догађаји у Гази и Украјини разоткривају дуготрајне структуре контроле политичке моћи у Европској унији, Европи и у САД. То је разлог панике и подизања улога.