Алексеј Шорохов: Тектонске плоче руске историје су померене и ништа више неће бити исто
© Приватни албум
Алексеј Шорохов је песник и борац специјалне добровољачке јединице “Вихор”. У зони борбених дејстава провео је 10 месеци. Рањен је под Бахмутом. Његови стихови нису о рату, већ, како то формулише Вадим Кожинов, писани ратом. Припада групи савремених руских писаца чији записи представљају наставак традиције руске књижевности – ратне поезије, у њеној актуелној верзији – СВО у Украјини.
Како објашњавате феномен “књижевности СВО”?
Заиста, са почетком СВО појавило се доста дела руске књижевности тематски везане за рат. Углавном, наравно, поезија. У највећем броју, реч је о ауторима који нису учествовали у рату, али који дубоко саосећају са нашим војницима, народом Донбаса и људима који су се нашли под нацистичком окупацијом, под чизмом садашњег кијевског режима. То су мајке, жене, ћерке војника, Рускиње које брину за своје мушкарце, за децу и старце Донбаса, за сав руски народ који на нашим југоисточним границама страда од западне агресије.
Нажалост, међу онима који пишу о СВО има доста и оних који су се пришуњали овој теми, оседлали слово З и сада јашу на њему све до финансијског благостања. Искористивши коњунктуру тренутка.
То су камелеони које никада неће окрзнути ни једно пушчано зрно чак ни звук лета химера или скалпела, људи без дубоког разумевања туге и патње народа Донбаса, крви и храбрости армије.
На крају, можда најдуже чекан и најаутентичнији део литературе о СВО данас пишу фронтовци. Многи од њих нису професионални писци, тек уче да своју истину о рату пренесу речима, али то је део савременог књижевног процесакоји највише обећава. То је управо оно што се пише ратом.
У ком тренутку и ношени којом мишљу доносите одлуку да обучете униформу и напустите комформан престонички живот? Које емоције су биле преовлађујуће, на шта тачно нисте могли да се оглушите?
Још 2015. као војни дописник и волонтер почео сам да одлазим у Донбас и боравим у јединицама Народне милиције ДНР и ЛНР. Када је почела СВО, песник Игор Панин и ја смо покренули волонтерски пројекат “Буханка за Донбас” (теренско возило, прим. прев) у оквиру којег смо на фронт достављали теренце са опремом за војнике, купљене добровољним прилозима руског народа. Израчунао сам да сам у зони СВО, радећи на “Буханки”, провео укупно два месеца. Али то ми се учинило недовољним.
Када ми је понуђено да се придружим одреду специјалних снага, није било посебног премишљања.
Напротив, стрепео сам само да ме без војне обуке неће узети, да ће рећи “спецназ није за тебе”.
У јединици “Вихор” стичете прва борбена искуства. Какве људе препознајете око себе, на којим тачкама ратујете?
Добровољачки одред специјалних снага “Вихор” чинили су момци са искуством ратовања од Кавказа преко Африке до Блиског истока, али и они, попут мене са скромним војничким искуством. Ми новајлије смо прошли озбиљну обуку код војних обавештајаца највише категорије.
Од првог дана СВО, наша јединица делује на многим правцима овог највећег оружаног сукоба од Другог светског рата. Извела је извиђачке рације десетинама километара дубоко у територију коју је окупирао кијевски режим. Фокус је био на контрадиверзионим активностима, држали смо положаје и одбијали летњу “контраофанзиву” нациста. Учествовао сам у борбама на херсонском правцу, а затим у биткама код Бахмута, где сам рањен. После боравка у болници вратио сам се на фронт. По истеку уговора – кући.
Да ли вас је рањавање поколебало, навело да преиспитате одлуке или?
Ни у ком случају. Срећан сам што сам могао да пролијем крв за своју Отаџбину. За мушкарца је то нормално: да брани своју породицу, отаџбину, веру. Као писцу најтеже ми је било то што сам на фронту увек био под рефлекторима, окружен људима, и практично без времена да будем сам са својим мислима. Али отишао сам да се борим, а не да збрајам рефлексије, па сам се навикао.
Пишете са “пушком на рамену” или записи настају касније, по напуштању линије фронта?
На фронту није било времена за књижевност. Горућа жеља за писањем јавила се након рањавања, када сам војно-транспортним авионом евакуисан у Москву – тада сам схватио, јако осетио да морам све ово да забележим. У болници сам имао времена да о свему размислим, а по повратку на фронт и да (хвала команданту!) напишем.
Што се тиче борбених епизода, трудио сам се да их у прози што искреније опишем, као што је била она везана за лов на непријатељски дрон, објављена у Литературној газети под називом “Лов на Бабу Јагу”. Упућујем вас и на причу “Борачка слава”, која је објављена у часопису “Москва: Собол”. Књижевни часопис “Москва”, приповетка “Жирафа” и друге приче, које би ускоро требало да изађу у засебној књизи издавачке куће “Вече”.
Неко је приметио да то што књига излази у години обележавања стогодишњица фронтовских писаца Бондарева, Богомолова, Бикова, Васиљева, Астафјева, Окуџаве – није случајност. Ви на то кажете?
Ово запажање припада писцу Максиму Васјунову, аутору Руске газете и хвала му на поређењу. Неизрециво би ме радовало да могу да парирам нашим великим “поручницима” фронтовске прозе. Мислим да данас заиста имамо генерацију фронтовских војника који ће тек записати своју нову и тешку реч о рату и миру, љубави, човеку, Русији, о Богу, коначно. То су професионални писци који су отишли на фронт – Дмитриј Филиппов, Алексеј Полубота, Олег Черњајев, Дмитриј Артис. Не заборавимо и оне који су тек почели да пишу вођени жељом да своју фронтовску истину пренесу другим људима, и који, у паузама између битака, уче ову велику школу уметничког изражавања.
Руска интелектуална јавност била је оштро подељена по питању Донбаса и улоге Русије у његовом ослобађању. Да ли су ваше престоничке колеге промениле своје ставове са почетком СВО или и даље у ратној књижевности проналазе “нискородне вредности” које не одговарају захтевима тржишта?
Руска интелектуална заједница дуго је била подељена на “руске” и “рускојезичне”. Па, тачније – на патриотску и колонијалну интелигенцију. На оне који немају резервну домовину, и оне који увек поред пасоша матичне земље имају и онај алтернативни добијен од колонијалиста. После пораза СССР-а у Хладном рату – колонијалној интелигенцији је поверено да на територији историјске Русије креира културну и информативну политике у чијој основи је била нескривена русофобија.
Негде, као у Украјини и Грузији, русофобија је из културног поља закорачила у јавну политику, негде (у Русији и Белорусији) то је спречено. То је био успех, јер опет, већ деценијама, колонијалној русофобској интелигенцији супротстављају се интелектуалци другачије орјентације, патриоте своје Отаџбине, одани синови својих великих народа – Вадим Кожинов, кога сте поменули, на пример.
Дакле, са почетком СВО када је колонијална интелигенција схватила да је колонијални пројекат завршен, а Русија, ослобођена спољне контроле, одбранила своје суверено хиљадугодишње право на независну цивилизацију, најозлоглашенији русофоби побегли су у Израел, у своју историјску домовину, или својим господарима на Запад, а остали су се сакрили.
Али у овим сакривеним постоји велика опасност. Они жуде за колонијалном осветом и врше ситне саботаже у култури, образовању и информационој политици.
Надају се да ће се све вратити на старо.
Али “исто као раније” више никада неће бити, тектонске плоче руске историје су се помериле, а куда ће одвести нашу земљу и наш народ зна само Онај који је дозволио ова померања. Онај у кога ми, православни руски народ, беспоговорно верујемо и чије Рођење прослављамо у ове Свете дане!
Какав је поглед на рат из коцертних дворана, књижевних вечери и салона? Да ли је погрешно уверење да Москва “сузама не верује”?
Знате, многи Московљани и Петербуржани су се борили са мном и погрешно је уверење да су главни градови Русије насељени либералном руљом, петоколонашима и колонијалном елитом деведесетих.
Становници престоничких мегаградова су углавном марљиви Руси, овде има много одбрамбених предузећа која даноноћно раде за победу, много културних и информативних центара који се боре за суверенитет наше земље. Много добровољаца и волонтера. Невоља руских престоница је у томе што се, по инерцији деведесетих, “јучерашњи људи” и даље појављују на екранима и у медијима, сви ти неписмени и некомпетентни колонијални медијски пројекти, сав тај интелектуални отпад и околокултурна руља коју је Солжењицин веома прикладно назвао “образованштином”.
Али сводити Москву и Санкт Петербург на ове кругове сасвим је погрешно.
Какав је ваш лични доживљај овог рата?
Рат је за мене суд Божији. Суд времена у коме живимо; суд моје Отаџбине – колика је њена тежина на ваги Божијој? Суд руске културе – да ли ће њен хиљадугодишњи угаони камен издржати овај ударац?
Суд наше вере – да ли заиста верујемо у Бога? Да ли смо спремни да идемо за њим до краја? И, наравно, ово је суд за мене као писца војника, човека – да ли ћу моћи да заузмем место у хиљадугодишњим строју својих предака: донских козака који су се борили за отаџбину, руских писаца који су је опевали, руског народа који је вековима стварао ово чудо: “шестина земље, са кратким именом „Русь” (Сергеј Јесењин)?
Пре енглеског превода, ваши стихови су се 2005. прво појавили на српском језику.
Србија је моја прва љубав. Иако сам у вашој земљи био само једанпут, памтићу је цео живот. Моје давно написане стихове на српски језик превела је Вера Хорват. Показали су се пророчким и песма је названа Козачка бајка.
