АЛЕКСАНДАР ДУГИН: Геополитика америчких избора

Сам израз „геополитика америчких избора“ звучи веома необично и изненађујуће. Од тридесетих година 20. века сукобљавање две главне америчке партије – „црвених“ републиканаца и „плавих“ демократа – постало је такмичење засновано на сагласју обе стране у вези с основним принципима политике, идеологије и геополитике. Политичка елита САД заснива се на дубоком и пуном консензусу пре свега спрам верности капитализму, либерализму и утврђивању САД као главне силе западног света. Без обзира на то да ли имамо посла с републиканцима или с демократама, сигурно је да је њихов поглед на светски поредак готово идентичан – он је глобалистички, либералан, униполаран, атлантистички и амероцентричан.

Ово јединство свој институционални израз има у Савету за спољне послове, који је оформљен приликом закључивања Версајског споразума на крају Првог светског рата и који је окупио представнике обе партије. Улога Савета је стално расла и после Другог светског рата постао је главни штаб надолазећег глобализма.

У раним фазама Хладног рата Савет је дозвољавао приближавање два система, са СССР-ом, на основу заједничких вредности просветитељства. Али због осетног слабљења социјалистичког блока и Горбачовљеве издаје, то „приближавање“ постало је непотребно и изградња света нашла се у рукама једног пола – оног који је победио у Хладном рату.

Почетак деведесетих година 20. века постао је тренутак славе за глобалисте и Савет. Од тада консензус америчких елита, без обзира на партијску припадност, додатно је ојачан, и политике Била Клинтона, Џорџа Буша или Барака Обаме биле су практично исте, макар у вези с главним питањима спољне политике и оданости глобалистичкој агенди. Код републиканаца, десног крила глобализма, који пре свега представљају демократе, преовладали су неоконзервативци, што су од осамдесетих збацивали палеоконзервативце, тј. републиканце који следе изолационистичке традиције и верни су конзервативним вредностима, што је била посебност Републиканске партије почетком 20. века и раније у америчкој историји.

Да, демократе и републиканци се не слажу у пореској политици, питањима медицине и осигурања (демократе су економски левичари, а републиканци десничари), али то је спор у оквиру истог модела, што не погађа главне векторе унутрашње политике, а спољну да не помињемо. Другим речима, избори у САД нису имали геополитичког значаја и комбинација речи попут „геополитика америчких избора“ није коришћена због своје бесмислености и празнине.

Трамп разара консензус

Све се променило 2016, када је садашњи председник САД Доналд Трамп неочекивано дошао на власт. У Америци је његов долазак постао нешто потпуно изузетно. Трампова кампања грађена је на критици глобализма и владајућих америчких елита. Дакле, Трамп је директно изазвао двопартијски консензус, укључујући и неоконзервативно крило своје партије, и победио. Наравно, четири године Трамповог председавања показале су да је просто немогуће потпуно реформисати америчку политику на тако неочекивани начин и Трамп је морао да прави много компромиса – укључујући именовање неоконзервативца Џона Болтона за свог саветника за националну безбедност, али је спрам свих препрека покушавао да следи свој правац, макар делимично, што је разбеснело глобалисте.

Тако је Трамп драматично променио структуру односа две главне америчке странке. Под њим, републиканци су се делимично вратили позицијама америчког национализма својственог раној Републиканској партији откуд и потичу слогани „Америка на првом месту“ и „Учинимо Америку поново великом“. То је изазвало радикализацију и међу демократама које су, почевши од сукоба између Трампа и Хилари Клинтон, објавили прави рат Трампу и свима који га подржавају – политички, идеолошки, медијски, економски…

Четири године тај рат се ни за трен није зауставио, и данас – пред нове изборе – достиже свој климакс. Манифестовао се у широкој дестабилизацији друштвеног система, успону екстремистичких елемената у већим америчким градовима (уз готово отворену подршку Демократске партије антитрамповским снагама), директној демонизацији Трампа и његових присталица које се, у случају Бајденове победе, суочавају са стварном опасношћу од лустрације, без обзира на то шта су чинили, оптужбама да су Трамп и све америчке патриоте и националисти „фашисти“, покушајима да се Трамп представи као агент спољних снага, пре свега Путина итд.

Оваква врста огорчености у међупартијском сукобљавању, у којем је учествовао и део републиканаца (најпре неоконзервативаца попут Била Кристола, главног идеолога неоконзервативаца), с Трампом довела је до оштре поларизације читавог америчког друштва. Данас, на јесен 2020, усред епидемије ковида 19 и њених друштвених и економских последица, изборна трка је постала потпуно другачија од онога што је била у последњих стотину година америчке историје од Версаја, Вилсонових 14 глобалистичких тачака и стварања Савета за спољне послове.

Деведесете: Пет минута славе глобалиста

Наравно, није Трамп разорио глобалистички консензус америчких елита доводећи САД на ивицу потпуног грађанског рата. Трамп је постао симптом дубоких геополитичких процеса од почетка двехиљадитих. Током деведесетих година 20. века глобализам је достигао климакс, совјетски блок је био у рушевинама, директни агенти САД су били на власти у Русији, а Кина је тек почињала да послушно копира капиталистички систем, што је створило илузију „краја историје“ (Ф. Фукујама).

У исто време, глобализацији су се отворено противиле само екстратериторијалне структуре исламског фундаментализма, које су контролисали ЦИА и амерички савезници из Саудијске Арабије и других заливских држава, „одметничке државе“ попут шиитског Ирана и комунистичке Северне Кореје, које саме по себи не представљају велику опасност.

Деловало је као да је доминација глобализма потпуна, да је либерализам једина преостала идеологија којој се подвргавају сва друштва и да је капитализам једини економски систем.

Пре проглашења светске владе, што је циљ глобалиста и кулминација стратегије Савета, преостао је био само један корак.

Први знакови мултиполарности

Али од почетка двехиљадитих нешто је пошло наопако. С Путином заустављени су дезинтеграција и даља деградација Русије, а њен нестанак са светске сцене је био предуслов за тријумф глобалиста. Кренувши путем обнове суверенитета, Русија је прешла дуг пут за 20 година и постала један од најважнијих полова у светској политици, наравно и даље слабија од СССР-а и социјалистичког блока, али не више робовски подређена Западу као што је била деведесетих.

Паралелно са овим, Кина је захваљујући економској либерализацији задржала политичку моћ у рукама Комунистичке партије, али избегла судбину СССР-а, колапс, хаос, „демократизацију“ по либералним стандардима и постепено постала највећа привредна сила упоредива са САД.

Другим речима, постојали су предуслови за мултиполаран светски поредак који би, поред Запада (САД и НАТО), имао макар још два подједнако значајна пола – Путинову Русију и Кину. Што је та алтернативна слика света, у којој поред либералног, глобалистичког Запада постоје и друге врсте цивилизација, била јаснија, то су комунистичка Кина и конзервативна Русија себе више истицале.

Елементи капитализма и либерализма присутни су у обе земље. То и даље није права идеолошка алтернатива, нити контрахегемонија (према Грамшију), али и то је већ нешто. Не постајући мултиполаран у пуном смислу, свет је током двехиљадитих престао да буде недвосмислено униполаран. Глобализам је почео да се гуши, одступа од своје планиране путање. То је пратио расцеп између САД и Западне Европе. Поред тога, у западним земљама почео је успон десног и левог популизма, који је манифестовао незадовољство друштва хегемонијом либералних глобалистичких елита.

Исламски свет, такође, није зауставио своју борбу за исламске вредности које су престале да се стриктно сматрају фундаментализмом (који је на овај, или онај начин био под контролом глобалиста) и почеле да попримају јаснија геополитичка обличја – успон шиизма на Блиском истоку (Иран, Ирак, Либан и делимично Сирија), јачање независности Ердоганове сунитске Турске (све до сукобљавања са САД и НАТО-ом), осцилације заливских земаља између Запада и других центара моћи (Русија, Кина)…

Трампов моменат: Велики заокрет

Амерички избори 2016. на којим је победио Трамп одржани су баш у том контексту, у време озбиљне кризе глобализма и владајућих глобалистичких елита. У том тренутку спрам либералног консензуса родила се нова снага – онај део америчког друштва који није желео да се идентификује с владајућим глобалистичкиим елитама. Подршка Трампу постала је глас неповерења стратегији глобализма, не само демократској него и републиканској. Тако се открила пукотина у зидинама једнополарног света, у штабу глобализације.
Испод покривача презира појавили су се они – јадници, тиха већина обесправљених (В. Робертсон). Трамп је постао симбол буђења америчког популизма. Тако се истинска политика вратила у САД и вратиле су се идеолошке несугласице, култура поништавања, БЛМ, а уништавање споменика америчке историје постало је израз дубоке поделе у америчком друштву у односу на најосновнија питања.

Амерички консензус се урушио. Од сада, елите и масе, глобалисти и патриоте, демократе и републиканци, прогресивци и конзервативци су се претворили у самосталне и независне полове са сопственим стратегијама, програмима, погледима, ставовима, вредносним системима. Трамп је разнео Америку, разбио консензус елита, избацио глобализацију из колосека.

Наравно, он то није учинио сам. Али је храбро – можда под неким идеолошким утицајем нетипичног конзервативца и антиглобалисте Стива Бенона (ретког случаја америчког интелектуалца упознатог са европским конзервативизмом, па чак и традиционализмом Генона и Еволе) – отишао даље од доминантног либералног дискурса отварајући најновију страницу америчке политичке приче. На тој страници овога пута јасно читамо формулу „геополитика америчких избора“.

Амерички избори 2020: Све је на коцки

У зависности од резултата, новембарски избори ће одлучити архитектуру светског поретка (транзицију ка национализму и дефакто мултиполарност у случају победе Трампа, односно наставак агоније глобализације у случају Бајденовог тријумфа), глобалну геополитичку стратегију САД (Америка на првом месту – Трамп, или очајничко упињање у правцу светске владе – Бајден), судбину НАТО-а (распуштање у корист структуре која јасније осликава националне интересе САД – овога пута као државе, а не упоришта глобализације – Трамп, или очување атлантистичког блока као инструмента наднационалних либералних елита – Бајден), доминантну идеологију (десни конзервативизам, амерички национализам – Трамп, леви либерални глобализам, коначно уништење америчког идентитета – Бајден), поларизацију демократа и републиканаца (наставак раста утицаја палеоконзервативаца – Трамп, или повратак двопартијског консензуса – Бајден – с повећаним утицајем неоконзервативаца у Републиканској партији), па чак и судбину Другог амандмана америчког Устава (његово очување у случају победе Трампа и могуће поништавање у случају тријумфа Бајдена).

Ово су до те мере важне ствари да судбина здравственог осигурања, Трамповог зида, па чак и односа с Русијом, Кином ми Ираном постају другоразредне теме. САД су толико дубоко и есенцијално подељене да је питање да ли ће држава уопште преживети ове до сада невиђене изборе. Овога пута борба између демократа и републиканаца, Бајдена и Трампа, јесте борба између два оштро супротстављена друштва, а не безначајни спектакл од чијег резултата ништа суштински не зависи. Америка је дошла до судбинске линије. Шта год да буде исход ових избора, САД више никада неће бити исте. Нешто се неповратно променило.

Због тога говоримо о „геополитици америчких избора“ и због тога је то толико важно. Судбина САД је на много начина и судбина читавог модерног света.

Феномен хартленда

Најважнији концепт геополитике од времена Мекиндера, оснивача ове дисциплине, јесте Хартленд. Он означава језгро цивилизације „копнене силе“ супротстављене цивилизацији „поморске силе“. И Мекиндер, и посебно Карл Шмит, који је развио своје идеје и интуицију, подразумевају сукоб два типа цивилизација, а не само стратешки поредак снага у геополитичком контексту. „Цивилизација мора“ представља ширење, трговину, колонизацију, али и „напредак“, „технологије“, константне промене друштва и његових структура, осликавајући веома течни елемент океана – течно друштво З. Баумана. То је цивилизација без корена, покретна, у покрету, „номадска“.

„Цивилизација копна“ је супротна и повезује се с конзервативизмом, постојаношћу, идентитетом, стабилношћу, општом меритократијом и непромењивим вредностима, културом с коренима. Тако Хартленд добија и цивилизацијско значење – он није само територијална зона што је могуће даље од обала и морских простора него и извориште конзервативног идентитета – предео снажних корена, зона максималне концентрације идентитета.

Примењујући геополитику на модерну структуру САД, добијамо зачуђујуће јасну слику. Посебност САД је у томе што се држава налази између два океана – Атлантика и Пацифика. За разлику од Русије, САД немају тако недвосмислено измештање центра ка једном од полова – иако је историја САД почела од Источне обале и постепено се ширила на запад, данас су, у извесној мери, обе обалске зоне довољно развијене и представљају два сегмента снажно означене „Цивилизације мора“.

Државе и изборна геополитика

И ту почиње оно најзанимљивије. Ако погледамо политичку мапу САД и офарбамо је бојама две главне политичке партије по принципу који гувернери и које партије доминирају сваком од њих, добијамо три траке. Источна обала биће плава, ту су концентрисане велике градске зоне и у складу с тим доминирају демократе. Централни део САД – индустријске и пољопривредне зоне – јесте Хартленд и готово је читав црвен. То је зона утицаја републиканаца. На Западној обали се опет налазе мегалополиси, центри високих технологија и опет је ту плава, боја демократа.

Добро дошли у класичну геополитику, односно на линију фронта „великог рата континената“.

САД се 2020. не састоје од много зона већ од тачно две цивилизацијске зоне – централног Хартленда и две приобалне територије које представљају мање, или више исте друштвенополитичке системе, значајно различите од Хартленда. Приобаље је зона демократа. Ту је и јазбина најактивнијих БЛМ, ЛГБТ, феминистичких и лево-екстремистичких (терористичких антифа) група и протеста који су укључени у предизборну кампању демократа у корист Бајдена и против Трампа.

Пре Трампа изгледало је као да САД имају само приобаље. Трамп је дао глас америчком Хартленду. Стога амерички црвени центар је активиран и уведен у акцију. Трамп је председник те „друге Америке“, која практично није представљена у политичким елитама и нема ничег заједничког с агендом глобалиста. То је Америка малих градова, хришћанских заједница и секти, фармера или великих индустријских центара разорених и опустошених делокализацијом индустрије и пребацивањем пажње на регионе с јефтинијом радном снагом.

То је напуштена, издана, заборављена и понижена Америка. То је домовина јадника, истинских америчких урођеника – Американаца са коренима, без обзира на боју коже, или припадност протестантској или католичкој вери. И та Америка Хартленда брзо нестаје притиснута приобаљем.
Идеологија америчког хартленда

Значајно је да су и сами Американци недавно открили ову геополитичку димензију САД. У том смислу, иницијатива за стварање института за економски развој концентрисаног на оживљавање микро и малих градова и индустријских центара у срцу САД је значајна. Име института говори само за себе – „Напред Хартленд“. У суштини, то је геополитичка и геоекономска интерпретација Трамповог слогана „Учинимо Америку поново великом“.

У недавном тексту конзервативног магазина Американ аферс (јесен 2020) политички аналитичар Џоел Коткин објављује текст „Ренесанса Хартленда“ посвећен истој теми – поновном оживљавању Хартленда. Иако Џ. Коткин још није закључио да „црвене државе“ заправо представљају цивилизацију другачију од приобаља, он је дошао са своје прагматичне и више економске позиције надомак тог закључка.

Централни део САД је врло посебан регион са становништвом којим доминира парадигма „старе Америке“ са својом „старом демократијом“, „старим индивидуализмом“ и „старим“ концептом слободе. Тај вредносни систем нема никакве везе с ксенофобијом, расизмом, сегрегацијом, или било којом од других увреда којим арогантни интелектуалци и новинари градских зона и националних канала обично часте обичне Американце.

То је Америка са свим својим посебним особинама, али бивша Америка – традиционална, мало замрзнута у својој оригиналној жељи за личном слободом из времена очева оснивача.

То је најочигледније у секти амиша, који се још облаче у стилу 18. века, или међу мормонима у Јути, који заговарају гротескни, али чисто амерички култ који само издалека наликује „хришћанству“. У тој старој Америци личност може имати било каква уверења, говорити и мислити шта год жели.

То је извориште америчког прагматизма – ништа не може ограничавати ни субјект, ни објект и сви односи међу њима се разјашњавају само кроз процес снажне акције. И поново, таква акција има само један критеријум – или ради, или не. И то је све. Нико не може диктирати таквом „старом либерализму“ шта би неко требало да мисли, говори или пише.

Политичка коректност овде нема смисла. Пожељно је само јасно изражавати мисли, које теоријски могу бити шта год пожелите. Та слобода за било шта је суштина „америчког сна“.

Други амандман

Амерички Хартленд је више од пуке економије и социологије. Он има сопствену идеологију. То је изворна америчка идеологија. Она је више републиканска, делимично антиевропска (посебно антибританска), препознаје једнакост права и неповредивост слобода. Тај легислативни индивидуализам је укорењен у слободи да се поседује оружје – Други амандман Устава је сажетак читаве идеологије такве „црвене“ (у смислу републиканске боје) Америке. „Туђе нећемо, своје не дамо.“ То је оправдање за нож, пиштољ, пушку, па чак и јуришну пушку или митраљез. То се не односи само на материјалне ствари већ и на уверења и мишљење, слободу политичког избора и самопоштовање.

Али приобаље, америчке територије „Цивилизације мора“, плаве државе на то насрћу. Таква „стара демократија“, такав „индивидуализам“, таква „слобода“ немају ништа заједничко са нормама политичке коректности, све агресивнијом и нетолерантнијом културом поништавања, с рушењем споменика херојима Грађанског рата или љубљењем ногу Афроамериканаца, трансродних особа и body positive наказа. „Цивилизација мора“ у „старој Америци“ види гомилу јадника (по речима Хилари Клинтон), врсту „фашисоида“ и „подљуди“. У Њујорку, Сијетлу, Лос Анђелесу и Сан Франциску већ се суочавамо са другачијом Америком, са плавом Америком либерала, глобалиста, постмодерних професора, адвоката перверзије и увредљивим наметљивим атеизмом, протеривањем свега што наликује религији, породици, традицији.

Велики рат континената у САД

Те две Америке – Америка копна и Америка мора – данас се налазе у непомирљивој борби за свог председника. Штавише, и демократе, и републиканци по свему судећи не намеравају да признају победника ако он буде из супротног блока. Бајден уверава да је Трамп „већ фалсификовао резултате“, а његов „пријатељ“ Путин се „већ у њих умешао“ помоћу ГРУ-а, новичока, „Олга тролова“ и других мултиполарних еко-система „руске пропаганде“. Последично, демократе не намеравају да признају Трампову победу. То није победа него лаж.

Готово исто разматрају и најконзистентнији републиканци. Демократе користе илегалне методе у кампањи – у ствари у САД се дешава „обојена револуција“ усмерена против Трампа и његове администрације. Иза ње су потпуно јасни трагови организатора – неких од главних глобалиста и Трампових противника Џорџа Сороша, Била Гејтса и других фанатика „нове демократије“ најблиставијих и најпостојанијих представника америчке „Цивилизације мора“. Стога су републиканци спремни да иду до краја, посебно пошто је огорченост демократа у последње четири године против Трампа и његових сарадника толика да ако Бајден заврши у Белој кући, политичка репресија против дела америчког естаблишмента – макар против свих Трампових сарадника – биће без преседана.

Тако се штангла америчке чоколаде ломи пред нашим очима – извучене линије могућег лома постају фронт стварног рата.

Ово више није само предизборна кампања – ово је први стадијум пуног грађанског рата. У том рату сударају се две Америке – две идеологије, две демократије, две слободе, два идентитета, два међусобно искључива вредносна система, два политичара, две економије и две геополитике.

Ако схватимо колико је сада важна „геополитика америчких избора“, свет ће задржати дах и неће мислити ни на шта друго – укључујући и пандемију ковида 19 и локалне ратове, сукобе и катастрофе. У центру светске историје, у центру одлучивања судбине будућности човечанства сада је баш „геополитика америчких избора“ – америчка сцена за „велики рат континената“, америчко копно против америчког мора.