АЛЕКСАНДАР ДУГИН: Демократија данас није избор већ принуда

Александар Гељевич Дугин, руски филозоф, књижевник и геополитичар, један је од најутицајнијих мислилаца нашег времена. Када живот посветимо филозофији, опредељујемо се и за друштвени ангажман. Зато и не чуди активност професора Дугина у анализи и тражењу одговора за ситуацију у којој се налази савремено друштво.

Александар Гељевич Дугин је написао Четврту политичку теорију, Мистерије Евроазије, Основе геополитике, Политички платонизам: филозофија политике и бројна друга дела.

Посвећен је идеји традиционализма. Наглашава да су у двадесетом веку пропале три велике политичке теорије: фашизам, комунизам и либерализам. Проблеме сагледава из евроазијског угла, а време у којем живимо види као потпуну прекретницу човечанства.

Своју филозофску мисао гради на темељима које су поставили Хајдегер, Хегел, Платон, Аристотел, дакле, кључни носиоци филозофије. Истиче да, пратећи мисао тих филозофа, бројни млади интелектуалци у САД и Канади прате и његов рад и сагледавају проблеме на исти начин. Тако је његова филозофија пронашла пут и поштоваоце на свим континентима.

Представљамо вам део интервјуа са Александром Дугином.

На питање како види духовну ситуацију времена у коме живимо, одговара:
– Мислим да живимо есенцијално на крају времена. Можда је у бити да у сваком времену живимо као на крају, јер човек је ограничен и одређен смрћу. Смрт одређује људски живот и то је иманентно свим цивилизацијама. Постоје и различите врсте краја. Али сада се приближавамо кључном тренутку за историју човечанства.

Пре сто година, у делу Сумрак Запада, Освалд Шпенглер је говорио о крају западне духовности, крају ума. Да ли је двадесети век, са два светска рата, био само припрема за време у којем живимо – за крај оног што смо до сада називали историјом човека – и да ли је тај крај уткан у суштину наше цивилизације?
– Тај крај видимо на различите начине. Хегел то види као креацију есхатолошке умне монархије, тј. то је врхунац историје, њен испуњени крај, испуњење смисла историје. Ђовани Ђентиле је то видео у контексту фашизма, те идеје. Остварење тога видимо и код Маркса у комунизму. Са Фукујамом имамо либералну интерпретацију краја, односно довршења.

Ако дођемо до Шпенглера и Хајдегера, онда имамо другачије тумачење краја. На пример, Хајдегер мисли да се одлучује о судбини логоса, односно о рационалности западњачке цивилизације, да човечанство одлучује да ли ће живети аутентично или не. Уколико изаберемо неаутентичност, то ће бити крај човечанства.

Хајдегер је готово убеђен да је погрешна одлука већ донета и да нас само Бог може спасти. То се нарочито испољава сада у постхуманизму, са роботима, сајбер технологијом. У томе се виде знаци како ће изгледати крај човечности и будућност. То неће бити апсолутни крај, већ крај онога што смо до сада сматрали човечним, људскошћу.

Шта нас то чини човечним према Хајдегеру и другим филозофима?
– Није лако одговорити на то питање. Бити човечан не значи да вам је то дато тек тако и да је загарантовано, то је врло комплексан процес. То је више питање него одговор. По мом мишљењу, а ја следим Хајдегера, бити човек значи бити ту, односно бити између. Према Хајдегеру, то између значи истрчавање у сусрет смрти. Ми смо дефинисани тим односом према смрти, то је начин бивствовања. У постхуманизму жртвујемо смрт и приграбили смо бесмртност.

Да ли тиме што се одричемо наше суштине губимо и слободу? Да ли се то дешава и због технолошког прогреса?
– Технологија је метафизички проблем. Техне у античкој Грчкој значи уметност. И слобода је метафизички проблем и то је тешко дефинисати. У постхуманистичком свету губимо слободу, али можда смо је већ одавно изгубили. Према Хајдегеру, аутентична егзистенција подразумева однос према смрти и дубље разумевање коначности. Ако изгубимо тај однос према нашем сопству, већ смо у постхуманизму и већ смо изгубили слободу.

Већ смо роботи. Ако смо изгубили ту аутентичност, крај је већ ту и прешли смо линију, већ смо у негативној будућности. Зато је питање када будућност почиње. То је већ врло занимљива метафизичка ситуација. Можда је она већ иза нас, та граница је пређена. Тако да, кад поставимо питање човечности, људскости, слободе, то су права метафизичка питања.

И врло лако та права питања и одговоре можемо заменити неким механичким формулама или алгоритмима. А то управо ради либерализам данас. Када данас поставимо питање шта је слобода, одмах добијамо компјутерски одговор, односно да је слобода да будете либерални. Ако сте либерал, ви можете да будете слободни, да користите слободу да будете либерални. Ако би неко упитао – „А да ли бих ја могао да не будем либералиста?“ – одговор би био негативан. У данашњем свету морате бити либерал, што се подразумева као слобода. Када то тако поставимо, питамо се – где је ту слобода?

Историја либерализма, настанак идеје либерализма је дуг. Да ли либералисти знају шта тај појам тачно значи?
– Они мисле да само они знају шта значи појам либерализма и слободе. Апсолутно су убеђени да је њихово поимање слободе постављено тачно и за сва времена. То је врло занимљив приступ јер су отворено питање слободе заменили коначним поимањем слободе, тако да нико више не поставља питање постојања слободе – да ли она заиста у свету постоји – што је потпуно ван идеје либерализма.

Чини се да се и суштина демократије, у њеном изворном значењу из античке Грчке, данас губи. Да ли можемо да живимо и остваримо слободу без демократије?
– Мислим да демократија није све и да човек може да живи унутар и ван демократског система. Тачније, демократија – како су је схватали у античкој Грчкој – јесте право човека да бира. А главни, суштински избор јесте да имате право да прихватите или да одбаците и демократију. Без тог права на избор нема ни праве слободе, она није могућа.

Њихово разумевање демократије подразумева етаблирани политички систем који може да коегзистира са другим системима. Демократија је била решење за Атину или Коринт, али то је било могуће као решење у једном времену, за неки полис или простор, исто као што су биле могуће тиранија, аристократија, монархија…

Дакле, реч је о више политичких решења, тако да човек има право да прихвати демократију, али исто тако и да је одбаци. И баш без те могућности прихватања или одбијања, дакле избора, нису могући ни демократија ни слобода. Атињани су прихватили демократију као систем, док су Спартанци изабрали аристократију. Ни код Аристотела ни код Платона демократија није цењена. У модерном, савременом друштву немамо право да уопште доведемо у питање демократију, што није суштина демократије, тако да сада живимо у некој врсти либералног тоталитаризма.

Последњих година суочавамо се са питањем кризе капитализма. Бројни су филозофи, социолози, теоретичари који ту кризу подвлаче. Једни сматрају да ће решење бити у социјализму. Прошле године било је доста теоретичара који су тврдили да ће капитализам прећи у облик феудализма. Шта Ви мислите о томе?
– Пре свега, мислим да је сам капитализам криза. Ми не живимо у кризи капитализма, већ у кризи чије је име капитализам. Дакле, капитализам није нешто што је сада у опасности, већ је сам капитализам највећа опасност. Капитализам је као есхатологија. То је крај. Када је капитализам успостављен, то је био крај цивилизације. За мене је капитализам као нека врста куге која је дошла и почела да уништава човека, оно људско у њему.

Када смо све свели на квантитет и на материјално, изгубили смо суштину бића. Не верујем да социјализам може да буде решење јер је и сам прилагођен том материјалистичком свету капитализма и ономе што он нуди, унутар је њега. Не можемо градити спас на греху. Дакле, морамо да пређемо стање капитализма, његове корене.

Оног тренутка када смо прихватили прогрес, научно-технолошки развој, материјализам и свргнули Бога, ми смо већ донели одлуку, а то је да не живимо аутентичном егзистенцијом. Али што се тиче феудализма и тог повратка на старо, мислим да је средњи век био последњи период када су постојали људско достојанство, традиција, вредности, религија (и још можда у периоду ренесансе).

Уколико желимо да савладамо модерност и капитализам, морамо се вратити претходном онако како то предлаже Николај Берђајев или отац Павел Лоренски – вратити се религијском, платонистичком, трансцендентном и аристотеловском поимању ствари и суштине, феноменологији и филозофији Хајдегера. Тако можемо променити модерност изнутра, а не споља.

Ви сте у Евроазијском покрету, заступате ту идеју. Да ли сам појам евроазијског има додирних тачака са оним што називамо византолошко наслеђе?
– Евроазија је концепт који је дефинисан још пре сто година. Основали су га руски емигранти који су дошли у Југославију, Чехословачку, Немачку и друге европске земље. Они су желели да схвате право значење и суштину руске културе и цивилизације. Дошли су до спознаје да се Русија не може посматрати само у склопу западне културе, али ни само као део Истока и источних друштава.

Русија је нешто посебно. Она је пола Исток, пола Запад. Она је православна, хришћанска земља, али у исто време у њој живе и бројни други азијски идентитети, културе и религије. Током осамдесетих година развијао сам модел у коме покушавамо да спасемо тај континуитет различитих култура, пресовјетске и постсовјетске Русије, беле и црвене Русије.

Евроазија је заправо идентитет Русије, а не нека идеологија. Зато што је Русија све то. Византијска култура и традиција имају велику улогу у свему томе. Ми ту византијску традицију делимо са Србима, Грцима, Бугарима… Мислим да евроазијски концепт представља потпуну отвореност за све културе и религије, те да он не спада ни у једну врсту национализма.

Сличну мешавину култура, религија налазимо и на Балкану, само је реч о много мањем простору. Зато и осећамо бол када видимо шта се догађа у Србији, када видимо ваше патње кроз историју, које су повезане са нашом историјом. Био сам више пута у Србији и волим Србију и ваш народ. Сваки пут када непријатељ није могао да досегне до Русије, ви сте били на удару. Искрено осећамо вашу бол и гајимо велику захвалност за све што сте кроз историју проживљавали.