90 година лепоте – шта чини московски метро јединственим:Путовање кроз историју у подземном граду уметности

Москва је магични велеград са непрегледним пространствима, рекама аутомобила, возова, бујицом људи који стално негде журе, град познат по својој очаравајућој архитектури, али грађевине на површини нису једине које остављају без даха – ту је и цело подземље, то јест московски метро, познат као Подземна палата. Московски метро наиме, не наликује ни на један метро у свету – ни техничко-архитектонски, а ни уметнички. То је град уметности под земљом са улицама и трговима.Мозаици, рељефи, статуе, слике и раскошни кристални лустери у станицама подземне железнице, постављени у време „баћушке“ Стаљина, светски су уникат.

Овог пролећа престоница Русије обележава велики јубилеј – 90 година постојања једног од највећих симбола града – Московског метрополитена.Од скромних почетака далеке 1935.године и прве линије са свега 13 станица, московска подземна железница израсла је у праву транспортну артерију са чак 302 станице, од којих је више од трећине изграђено у последњих петнаестак година.

Многи кажу да је московски метро најлепши на свету. Пореде га са музејима и подземним дворцима, а због своје величанствености привлачи и огроман број туриста. Чак 44 станице Московског метроа имају статус културног наслеђа. Специфичан је због своје грандиозности и лепоте и представља право ремек–дело људске креативности у градитељству. Један је од симбола Москве и Русије.

Чак ни пренаглашени соцреалистички стил не умањује раскош и сјај ових подземних галерија.Са зидова метроа милионе путника сваким даном гледају лица радника и бораца у идеолошком заносу. Све професије су заступљене, сви занати, сви родови Црвене армије, па чак и интелигенција слави подухвате совјетске привреде и војске. Када је реч о функционалности московске подземне железнице, може се рећи да је она једна од најбољих.

Док су градњу и дизајн радили Руси, главни инжењери су били Британци. Током рата, Стаљин је наредио хапшење многих Британаца оптужујући их за шпијунажу, а сви инжењери су на крају депортовани. Сва пословна сарадња СССР-а и Британије, која је ионако висила о концу, овим је чином била прекинута.

Метро у бројкама

Од 15. маја 1935. године, када је отворена прва метро линија, московски метро превезао је 145 милијарди путника. Данас има 12 линија, чија дужина премашује 327 километара, а шири се и даље. Према плановима градских власти, до 2025. године у Москви ће бити изграђено још 78 станица, а дужина подземне железнице биц́е повец́ана за више од 160 километара. Када се сви радови окончају , Москва ће постати град са трећим највећим метроом на свету, одмах после Пекинга и Шангаја.По интензивности кретања, поузданости и обиму превоза путника московски метро заузима прво место у свету. Друга је најпрометнија подземна железница на свету, одмах после сеулске.

Данас кроз ову подземну железницу дневно прође осам до девет милиона људи, што је више од броја људи које превезу метрои у Лондону и Њујорку заједно. Дневни рекорд постигнут је 25. децембра 2014. године, када је због обилног снега у Москви метро користило скоро 10 милиона путника, тачније 9.715.635.

У том подземном граду запослено је скоро 60.000 људи. Најдужа линија московског метроа је Арбатско–Покровска и износи 45,1 километар, а најкраћа је Каховска линија – 3,3 километара. Сваког дана московском подземном железницом прође око 10.500 возова.Просечна брзина возова је 41,24 километара на сат. Најдужи ескалатор (126 метара) налази се на метро станици Парк културе.

Током путовања метроом, путник у просеку пређе 14,43 километра. У метроу се користи 4.319 вагона. 64,7 километара износи дужина свих ”покретних степеница”

Протеже се од центра града, прво кружно, па онда у линијама и даље све до предграђа града, а неке линије возе и врло далеко изван њега.Иако све изгледа огромно, у пракси се врло лако снаћи у овој “пауковој мрежи” и врло брзо се може на њу навикнути, па нема проблема приликом преласка с линије на линију. Свака композиција има шест вагона дугачких 20 метара с четворо врата на свакој страни. Вознога реда нема јер возови возе у размаку од 60 до 90 секунди у ударним временима, а после у размацима од 2 до 3 минута.

На линијама које повезују центар и периферију града, при кретању према центру називе станица најављује мушки глас, а при кретању од центра ка периферији женски.На кружној линији мушки глас најављује станице приликом кретања воза у смеру казаљке на сату, а женски глас када се воз креће у супротном смеру.Ова пракаса је уведена како би се слепим и слабовидим путницима олакашала оријентација.

Како је све почело?

Прва идеја за изградњу метроа у Москви појавила се још 1875. године, али није реализована. Прича је поново покренута 1902. године, али је „трамвајски лоби“ стопирао пројекат – у то време трамваји у Москви доносили су значајан приход у градску касу. Међутим, након неколико година, идеја о изградњи метроа се поново јавила. Становништво престонице се увећавало и то је стварало проблеме у транспорту, али су почетак Првог светског рата, затим Октобарска револуција и касније економске потешкоће били свакако главни разлози зашто се одлагало са реализацијом пројекта.

Коначно, у јуну 1931. године на пленуму Централног комитета Комунистичке партије одлучено је да се започне са изградњом. За главног организатора назначен је Лазар Каганович, Стаљинов човек од поверења, који се сматрао способним, али окрутним, због чега су га звали „челични Лазар“. У пројектовању и уметничком уређењу ходника и перона учествовале су највеће архитекте и уметници ондашњег СССР-а: Шусев, Душкин, Корин, Лансере и Дејнека и захваљујући њиховим напорима и умећу настала су права ремек–дела која данас спадају у споменике архитектуре и грађевинарства под заштитом државе.

Прва линија Московског метроа, од станице Сокољники до Парка културе, отворена је 15. маја 1935. године. Била је дугачка 11,2 километара и имала је 13 станица, чији су зидови и стубови били прекривени мермером скинутим из уништеног Храма Христа Спаситеља.
Све до 1955. године московски метро носио је име Лазара Кагановича, да би касније био преименован и понео пуни назив Московске железнице В. И. Лењина.

Крајем тридесетих година прошлог века отворене су још две линије и неколико нових станица. Даљи пројекти изградње били су успорени и отежани због Другог светског рата, али се градило и у том периоду служио је као склониште. Каганович је 15. октобра 1941. године, када је немачка војска стигла близу Москве, лично наредио да се возови и опрема уклоне, а да се метро припреми за уништење, као стратешки важан објекат. На срећу, до вечери је наредба била повучена. Затворен је само на један дан, следећег јутра, 16. октобра 1941. године, када је завладала паника после одлуке „О евакуацији престонице СССР-а“. То је једини дан током свог постојања да московски метро није радио. У метроу су била склоништа, па чак и породилиште, у којем је током рата рођено 217 беба. Разлог градње дубоког дела подземне железнице има везе са почетком Хладног рата. Било је планирано да те станице служе као склониште у случају нуклеарног напада. Тада је изграђена најдубља станица целог метроа — Парк победе (84метра).

Стаљинова шољица кафе

У послератним годинама, московски метро се гранао, а тада је изграђена је и кружна линија („каљцеваја“), која има облик прстена и повезује све остале линије у дужини од 20 километара. Она је једина која не води ка центру града. За изградњу кружне линије и данас постоји легенда, која каже да је идеја о тој линији дошла приликом представљања читавог плана о метроу Стаљину. Након што су га архитекте упитали да ли је задовољан планом он је наводно на средину мапе ставио шољу кафе и изашао. На том месту је остала мрља од кафе у облику круга, а архитекте су то схватиле као знак од генија и прионули на изградњу кружне линије. Та прича се наравно може приписати Стаљиновом култу личности, али ипак кружна линија је на свим картама метроа обојена браон бојом.

Својевремено је такође била изложена теорија о томе да 12 станица кружне линије представљају 12 знакова зодијака и да је основа саме схеме метроа астролошка карта грофа Јакова Брјуса, којом се по причама из тог времена много одушевљавао Стаљин.

Добра организација, лако сналажење

Свих 12 линија московског метроа имају три облика идентификације – према боји, броју и имену. Занимљиво је да мушки глас најављује станице које воде ка центру града, а женски ка станицама изван центра. Сви натписи на таблама исписани су руским писмом – ћирилицом, што можда ствара потешкоће странцима. Међутим, подземна железница у руској престоници је, упркос томе, веома добро организована и лака је за сналажење. Требало би рећи и да метро ради од 5.30 ујутро, па све до један час иза поноћи, а за време великих гужви, у шпицу, возови иду у интервалима од око 90 секунди. Због тако фреквентног саобраћаја и не постоји службени ред вожње јер би он изгубио сваки смисао.

Музеј под земљом

Већ од самог почетка градње дало се наслутити да ће Московски метро бити другачији од метроа у другим светским метрополама. Архитекте су третирале московски метро као подземни „дворац за народ“. За поплочавање око 800.000 квадратних метара зидова и подова из целе земље довожене су ретке врсте мермера и разноврсног камена.
Међу куриозитете метроа спадају и станице на којима се у мермеру могу видети узидани фосили праисторијских животиња и „провидна“ станица „Воробјове горе“, која се налази тачно изнад реке Москве и у којој су изложене копије експоната Дарвиново гмузеја.]

На плафону станице Мајаковска, која је изграђена 1938. године, може се видети мозаик са потпорним стубовима од црвеног мермера и челика направљени у соцреалистичком стилу. Та станица је ушла у анале светске архитектуре зато што се у њој налази 35 Дејнекових мозаика. У суштини они станицу чине једном од сала галерије „Третјаков“. Мозаици илуструју славне песме Владимира Мајаковског. На једној од најпрометнијих станица — Комсомолска, изграђеној педесетих година прошлог века — могу се видети галерије мозаика са темама из руске историје. Она је најтипичнији израз стаљинског неокласицизма. Станица је обилато украшена мозаицима, на којима су приказане војсковође и лидери земље у разним епохама, од Александра Невског до Стаљина. Овог другог је после свргавања „култа личности“ заменио Лењин. Готово да свака станица московског метроа има своја уметничка дела или барем неку занимљиву причу и легенду. Оно што свакако може задивити путнике јесте беспрекорна чистоћа поплочаних подова и величанствена лепота метро станица.

Народна веровања

Осим скулптура војника Црвене Армије израђених у бронзи, на метро станици Трг револуције, у центру града, може се видети и граничар са псом, којем су њушка и шапа потпуно избледеле од трљања. За тог пса везано је веровање да ће оног ко му протрља њушку, пратити срећа чак и ако у ту магију не верује. Кажу да ту скулптуру од 1938. године масовно посећују студенти, нарочито пред испите. У близини те скулптуре је и радница на фарми живине са петлом, али она се не сме дирати, јер се верује да то доноси несрећу. Међутим, и петао се сија од трљања.

Постоји много гласина о постојању тајних линија московског метроа, урађених за потребе владе и војске, које су намењене за брзу и безбедну евакуацију лидера земље и војног врха у случају нуклеарног напада. Према подацима медија, у Москви је изграђено 150 километара специјалне линије „Метро 2“.

Наводно, тајни тунели и станице се налазе испод Кремља и Министарства одбране Русије, као и на још неколико важних локација у граду. Једна од линија „Метроа 2“ води до Кунцева, где је за време Другог светског рата био изграђен подземни бункер за врховног команданта, а неке од њих воде до аеродрома Внуково и Домодедово. Према гласинама, једина линија води и до Стаљинове виле. Никада није потврђено да заиста постоји „Метро 2“, али што се бункера тиче зна се да их је Стаљин имао неколико. Многи су затворени, али је онај у Измајлову (метро станица) преуређен у музеј „Стаљинов бункер“.

Приче о најзанимљивијим станицама

1.Станица „Црвена врата“- “Красная дверь“, налази се на линији Сокољническаја у московском дистрикту Красносељскоје.

Назив је добила по Црвеним вратима (Краснаја ворота), изгубљеним спомеником архитектуре 18. Века,али и по тргу Краснаја ворота, под којим се истоимена станица и налази. Конструисао је руски архитекта Иван Фомин. Станица има статус објекта културног наслеђа и једна је од првих станица московског метроа, те се налази у саставу прве линије московског метроа. Пројект је освојио Гранд Приx на Светској изложби у Паризу 1937. године.

Током Другог светског рата, у станици је направљен командни пункт руководства оперативно-диспечерског центра, те се возови током тог раздобља нису заустављали на станици, а сам перон је био одвојен од пролаза са високим зидовима од шперплоче. 1952. године по први пута у московском метро у употребу је ушао тринукет ( у питању је уређај са металним шипкама постављеним у облику тробридне пирамиде, који путниима омогућује да приликом уласка на перон након што скенира вашу карту).

У 50-тим годинама су уведена и херметичка врата, која се могу видети на многим станицама у руским метроима, чија је примарна сврха заштита од продирања воде, живог песка, па чак и радиоактивних честица. Станица је направљена у класичном стилу, са средишњим холом којег носе снажни пилони, са релативно уским пролазима према бочним холовима. Боје материјала с којима су опточене површине одговара имену станице – црвена. Пилони су опточени мраморизираним вапненцом црвено-смеђе и црвене боје из грузијских каменолома. Како би се визуално олакшали, масивни пилони били су подељени на три дела са средишњом нишом и са два избочења по боковима, у којима су се налазиле нише у величини човека које су обликоване у интересантне хемисфере.

Направљене су од сивог, крупнозрнатог уралског мрамора из Којелге, док су средњи делови пилона направљени од жутог мраморизираног вапненца из каменолима Бијук-Јанкој. Базе пилона покривене су тамним лабрадоритом. Тежину свода на себе визуално прима корниш, направљен слојевито, одноосно степенасто. Свод је декорисан шестерокутним и квадратним кесонима. У самој декорацији станице понавља се мотив врата – декоративне нише у пилонима, луковима наткривени пролази између пилона, пролази према покретним степеницима, као и свод средишњег хола.

Средишњи хол осветљавају два реда висећих сферичних лустера, а зидови пролаза су опточени керамичким мозаицима. Под средишњег хола је у облику шаховске плоче, састављен од плоча црвеног и сивог гранита ( раније је под био од керамичких плоча ). Иначе, ово је била прва станица у московском метроу, у којој се није користио асфалт.

Станица је пуштена у саобраћај 15. априла 1935. године, а налази се на дубини од 32,8 метара.

2. Станица “Парк победе” – “ Парк Победы “, налази се на укрштању линија Арбатско-Покровскаја и Солнцевајскаја у дистрикту Дорогомилово у Москви.
Назив је добила по истоименом парку. Једна је од млађих станица московског метроа, отворена 6. априла 2003. године. Са својом дубином од 80 метара, најдубља је станица у Москви (покретне степенице дуге су чак 126 метара), друга по дубини у Русији и једна од најдубљих станица у свим системима подземне железнице некадашњег Совјетског савеза.

Главни мотиви простора су Други светски рат и Отаџбински рат из 1812. године. Другом светском рату је посвећен пано на крају северног хола (који је 2015. привремено скинут због градње другог излаза), Отаџбинском рату из 1812. године посвећен је исти такав пано на источном крају јужног хола (аутор оба паноа је З.К. Церетели). Источни крај северног хола обложен је сивим и црним мрамором. Боја оба хола је “зрцрална” – у једном су бели пилони и стазе смеђе боје, а у другом обрнуто – смеђи пилони и стазе беле боје. Боја пода у оба хола је исто тако различита: у северном холу користио се полирани гранит цревене и смеђе боје, а у јужном – црни и сиви гранит. Оба хола осветљена су суптилоном расветом у облику низа скривених светла.

3. Станица „Електрозаводскаја“ – „Электрозаводская“, која се налази на линији Арбатско-Покровскаја, у дистрикту Соколинаја гора у Москви.

Назив је добила по московској фабрици електричне опреме „Московски електрозавод Кујбишев“. Станица је споменик културног наслеђа Русије. Само пројектовање почело је 1939, године, а архитекти су В.А. Шчуко (који је умро током изградње), В.Г. Гељфрејх и И.В. Рожин. После почетка Другог светског рата,станица се користила као склониште, те је њена градња била заустављена.Првобитно је сам изглед требао бити оријентисан на оближњу фабрику, но 1943. године, после наставка радова, донета је одлука да тема буде тада присутна актуална ратна тематика, и борба против немачког окупатора.

Пилони су украшени светлим мрамором и украшени различитим архитектонским детаљима (оштри триглифи са триангуларним жлебовима, решеткама, мраморним круништима и рељефима). Са сваке стране пилона се налазе клупе, а под је украшен црним и сивим плочама, које се по крајевима раздељују орнаментима од розо-жутог кримског мрамора. При реконструкцији, под је замењен са светло-сивим јанцевским гранитом и лабрадоритом. Зидови ходника украшени су црвеним грузијским мрамором салиети у чијој се текстури налазе ситни фосилизирани морски ракови, шкољке и молусци.

Мраморни рељефи на пилонима средишњег хола, посвећени су теми рада (честа тематика совјетског времена), које је израдио кипар Г.И. Мотовилов. Приказују раднике Електрозавода, грађевинаре, коваче, сељаке и друге припаднике радног народа. Тренутно се на станици налази 12 таквих рељефа. На своду средишњег хола у округлим удубљенима у 6 редова, налази се 318 оригиналних сијалица. Нагласак на расвету направљен је због близине истоимене фабрике, по којој је станица добила име. Првобитно је свод требао бити украшен орнаментима, али по предлогу архитекта Шчукоа, украшен је на начин који је раније описан.

Станица се налази на дубини од 31,5 метара, а пуштена је у саобраћај 15. јуна 1944. године.

4. Станица “Арбатскаја” – „Арбатская“ , која се налази на линији Арбатско-Покровскаја, у Арбат дистрикту у Москви.

Свој назив добила је по истоименој познатој московској улици Арбат, а има статус објекта културног наслеђа Русије.Део је највећег чвора за преседање у московском метроу и има прелазе на станице; Библиотека Лењин на Сокољническој линији, затим Александров врт на Фиљовској линији и Бороцкаја на Серпуховско-Тимирјазјевској линији.
Са 220 метара дугим ходником, друга је најдужа станица московског метроа после станице Боробјових гор, а радили су ју архитекти Л. М. Пољаков, В. В. Пељенин, Ј. П. Зенкевич и А. Г. Рочјогов. Уметник који је био задужен за уређење био је М. А. Енгељке. Унутрашње уређење станице је у стилу московског барока, који је настао као резултат синтезе руске архитектуре 17. стољећа, са елементима редова организацијских састава класичне архитектуре. С обзиром на близину Кремља, карактер архитектуре целе станице нагиње стилу руске архитектуре. Архитекти су користили параболичне лукове целом дужином стабице који су попреко пресечени, те на себи носе сву тежину сводова.

Пилони у свом доњем дијелу су украшени црвеним мрамором „салиети“ те букетима цветова од керамике. Под је обложен сивим, црвеним и црним гранитом у облику узорка тепиха, док су зидови обложени плочицама од керамике, белима при врху, црнима при дну. Хол је осветљен са два реда висећих лустера од бронзе са декоративним орнаментима, а зидови прилазних коридора украшени су сиво-белим точкастим мрамором, са носећим елементима од црвеног мрамора.

Станица се налази на дубини од 41 метра, а пуштена је у саобраћај 5. маја 1953. године.

5.Станица “Новослободскаја” – ‘’Новослободская’’, се налази на кружној линији, у Тверском дистрикту у Москви.

Ради се о последњем делу архитекта Алексеја Николајевича Душкина и има статус културног наслеђа. Име је добила по истоименој улици, на којој се налази станица. Од 1988. године постоји и прелаз на станицу Мендељејевскаја која се налази на Серпуховско-Тимирјазјевској линији и последња је станица на кружној линији која је добила прелаз на друге станице.Главна карактеристика ове станице су 32 ефектно освијетљена витража, које су израдили латвијски уметници и који се налазе унутар пилона. Приказују мотиве идеалног живота, људе различитих професија и геометријске облике. Оквири су им од челика и мједи, а на сваком пилону се налазе по два примерка, док су зидови обложени светлим, сивим и жучкастим уралским мрамором. У средишњем холу се налази велики мозаик, који је у почетку имао мотив Стаљина, којег је Хрушчов доласком на власт наредио да се уклони, те су га заменили мотиви у облику голубова.

Станица се налази на дубини од 40 метара, а пуштена је у саобраћај 30.јануара 1952. године.

6. Станица „Кијевскаја“ – „Киевская“, која се налази на кружној линији, у Дорогомилово дистрикту у Москви.1953. године, на власт долази Никита Хрушчов (који је био етнички Украјинац). Један од његових првих потеза доласком на место председника СССР-а је било и овековечење украјинског народа у архитектури московске подземне железнице, а као један од примера је и станица московског метроа која је добила име по главном граду Украјине, Кијеву. Недалеко од станице налази се и московски железнички колодвор истог имена.

У тиму архитеката био је и Украјинац Јевгениј Иванович Катонин. За разлику од тадашњег тренда праћења нових стилова у архитектури, задржали су се на грандиозној форми која је била у духу раније изграђених станица московског метроа. Под је направљен од коелгинског белог мрамора, а пилони су украшени мозаицима од кобалтног стакла, на којима је приказана историја украјинског народа те пријатељство с руским народом.
Станица се налази на дубини од 53 метра, а пуштена је у саобрачај 14. марта 1954. године.

7. Станица “Комсомољскаја” – „Комсомолская“, која се налази на кружној линији, у Красносељском дистрикту у Москви.Један до примера стаљинског ампира, кога карактерише грандиозност, али осим ампира, види се и јаки утицај класицизма и московског барока. Стропови су украшени са осам мозаика, састављених од делова од кобалтног стакла и драгог камења. Име долази од речи “комсомол”, што у преводу са руског представља сложеницу од речи “Комунистическиј сојуз молодјожи”, односно “Комунистичка омладинска организација”.Станицом доминирају жути зидови украшени мермером, гранитом и шареним стаклом.

Свод станице састоји се од мозаика посвећених Стаљиновом говору након победе над Немцима, док прелепи лустери доприносе импозантном изгледу станице.
Станица се налази на дубини од 37 метара, а пуштена је у саобраћај 30. Јануара 1952. године.

8. Станица „Мајаковскаја“ – “Мајаковская“, која се налази на линији “Замоскворецкаја” у Тверском дистрикту у средишњем делу Москве.

Сматра се једним од најлепших станица унутар московског метроа и савршени је пример предратне стаљинистичке архитектуре и једна је од најпознатијих станица подземне железнице на свету. На многим листама ова станица се налази на првом месту и нешто је што не сме да се пропусти када дођете у Москву, скоро као Црвени трг.Име, као и дизајн су референца на футуризам и на једног од најпознатијих руских књижевника И футуриста, Владимира Мајаковског, и на плафонима су приказане сцене из његових књига.Позната је по 34 плафонска мозаика који описују 24 часа у совјетској земљи. За време Другог светског рата станица је служила као склониште од ваздушних напада, где је и сам Стаљин боравио.
Станица се налази на дубини од 33 метра, а пуштена је у саобраћај 11. септембра 1938. године.

9. Станица „Трг Револуције’“ – “Площадь Революции“, налази се на Арбатско-покровској линији. Име је добила по Тргу Револуције испод којег се налази.

Станица је отворена 1938, а пројектовао ју је архитекта Алексеј Душкин. Овде ћете наћи лукове од црвеног и жутог мрамора који се налазе на ниским пилонима. С обе стране сваког лука налази се пар бронзаних скулптура које је направио Матвеј Манизер и које приказују људе Совјетског Савеза, укључујући војнике, пољопривреднике, спортисте, писце, авијатичаре, индустријске раднике и ученике. Станица укупно има 75 скулптура, а московски студент имају обичај да додирну њушку пса граничара на овој станици сваки пут кад би им требала срећа пред неки важан испит.

10. Станица “Шосе Ентузиастов” – „Шосе Энтузиастов“, налази се на Калињинско-солнчевској линији, између станица Авиамоторнаја и Перово.

Име је добила по улици испод које се налази. Пре револуције станица је носила име Владимирски тракт. Тим су се путем затвореници слали на робију у Сибир. Управо је зато тема станице борба за слободу у историји Русије. Украшена је мрамором разних боја и нијанси, од тамно сиве до жуте. Зидове красе скулптуре и слике везане за револуционарне теме.

На западном делу средишње дворане налази се велика скулптура „Пламен слободе“ коју је дизајнирао А. Кузњецов.Станица се налази на дубини од 53 метра и једна је од најдубљих станица московског метроа.

11. Станица “ВДНХ” – “ВДНХ“, налази се у дистрикту СВАО, на линији Калужско-Рижскаја, између станица Ботанички врт и Алексејевскаја.

Станица је отворена 1. априла 1958. године и у почетку је носила назив ВСХВ (што је била скраћетица од Свесовјетског сајма сеоских господарстава), да би власти само месец дана касније промениле назив у ВДНХ, што је скраћеница од Сајам достигнућа народне привреде СССР-а. Сајам је службено отворен 16. јула 1959. године за посетиоце, а промена имена станице (због промене имена сајма) догодила се 12. децембра 1959. године.
ВДНХ направљена је у три свода са 18 пилона, пречника средишњег хола од 9,5 метара. Изграђена је по пројекту архитеката И.Г. Таранова, Н.А Бикове, Ј.А. Черепанова, И.Г. Гохараја-Хармандарјана. На станици се налази низ висећих лустера са кристалним светиљкама. Пилони су украшени с доње стране белим и сивим мрамором, а накошене маргине обојане су зеленом бојом. На сваком пилону се налази округли декоративни метални уметак, а уз саме пилоне се налазе мраморне клупе за седење.

Зидови средишњег хола су украшени белим мрамором, а зидови прилазних коридора са горње стране жутим плочицама, а са доње стране црним плочицама. Под је поплочен црвеним и сивим гранитом. Свод северног излаза украшен је штуко орнаментима у облику листова храста, а јужног излаза са паноом “Јармарка и Замоскворјечје” аутора М. В. Подрогнаје и А. В. Царегородцева, са масивним квадратним ступовима украшеним гажелском мајоликом.Станица се налази на дубини од 53,5 метара и једна је од најдубљих станица московског метроа.

Московски метро са сваком од својих станица личи на један огромни раскошни двор, једну врсту музејксе поставке. Већина станица украшена је у соцреалистичком стилу, али су станице новијег датума, урбане и модерне.Карактеристика свих станица је да возови саобраћају јако често, да је сигурност на високом нивоу са проласком кроз детекторе метала, великим бројем полицајаца и радника метроа. Ни на једној метро станици не могу се видети графити, смеће или рекламе. Карта кошта 55 рубаља (око 90 динара).

Московски метро је данас брз,поуздан, чист, светао;он није само начин да се стигне од тачке А до тачке Б, он је рава хроника инжењерске мисли и прича о славним достигнућима земље.Од мозаика Мајаковске инспирисаних небом до најнвијих “авионских“ станица Пихтина и аеродрома Внуково, свака генерација архитеката и уметника претворила је престонички метро у одраз времена.Кроз историју, московски метро је ишао у корак са временом, причајући приче о великим људима и достигнућима.Он спаја историју и будућност, постајући просторгде технологија и уметност говоре истим језиком.

Московски метро је више од превоза, он је непроцењиви архитектонски споменик и понос многих генерација становника Москве.Од првих станица које су задивљавале својом архитектуром до модерних високо технолошких линија, он је стално растао и унапређивао се, повезујући удаљена подручја и олакшавајући свакодневна путовања мииона Московљана, становника Московске области и гостију престонице.Московски метро је жива хроника града која одражава његову историју, његов ритам, његову неукротиву енергију.

Остоја Војиновић