80 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА: Пољски покушај манипулисања историјом

Својеобразни, егоцентрични јубилеј по сценарију пољских власти, продужава линију НАТО и Европске уније, који су у потпуности прећутали улогу СССР-а у заједничкој побједи над нацизмом и фашизмом, током обиљежавања 75. годишњице од савезничког искрцавања у Нормандији у јуну ове године.

Првог септембра у Пољској обиљежиће се 80 година од почетка Другог свјетског рата низом манифестација. Руководство Пољске на њих је позвало је насљеднике учесника овог ужасног рата. Међу њима су и државе некадашње савезне републике СССР-а: Азербејџан, Јерменија, Бјелорусија, Грузија, Летонија, Казахстан, Литванија, Молдавија, Украјина и Естонија.

Једино је Руска Федерација, држава у свијету призната као правна насљедница СССР-а, изостављена са списка званица. Како то сматра пољска страна, СССР је 1939. нарушио међународно право, а данашња Русија укључена је у конфликт на истоку Украјине.

Оставимо по страни стари „спор Словена између себе“, перфидне циљеве које пољска страна жели да постигне разумијемо добро. Креирајући јубилеј свјетске катастрофе по свом нахођењу, званична Пољска све ужасе и страхоте Другог свјетског рата подредила је својој националној трагедији, да су управо они безусловна и главна жртва планетарне катастрофе, жртва испред свих других.

Постављајући овако ствари, занемарују се главне поуке које смо извукли из Другог свјетског рата: побједа хуманизма, истинских људских вриједности над нацизмом и фашизмом. У овој побједи, допринос народа Совјетског Савеза био је кључни.

Својеобразни, егоцентрични јубилеј по сценарију пољских власти, продужава линију НАТО и Европске уније, који су у потпуности прећутали улогу СССР-а у заједничкој побједи над нацизмом и фашизмом, током обиљежавања 75. годишњице од савезничког искрцавања у Нормандији у јуну ове године.

Тенденције минимизирања огромних жртава које је поднијела наша земља за уништење фашизма и обнову пољске државе, добијају цинични обрис срамног бувљака. Не позвавши делегацију Русије, пољске власти „милостиво“ су дозволиле само дијелу потомака учесника у побједи над фашизмом да учествују на манифестацијама. Неће ли то довести до тога да се замагле губици, бол и страдање оних земаља, које су вољом организатора изостављене у манифестацијама 1. септембра?

Покушавајући да Пољску у 30-им годинама прошлог вијека представе као мирољубиву државу, њене садашње власти флагрантно игноришу документе и чињенице, које свједоче о томе да је управо Пољска и те како помогла распиривању рата у Европи. Историјска је иронија да сада потомци оних који су својом кратковидном политиком распирили ратни пожар, не само себи, већ и другим народима, желе да своју историјску трауму учине главном темом сјећања на Други свјетски рат.

Уколико потомци побједника из реда држава постсовјетског пространства пристану на циничну игру пољских политичара, да ли ће они тако издати своје претке? Управо сјећање на њих пољске власти желе да омаловаже.

Очигледно, пољско руководство може да претендује на улогу политичког, духовног и моралног лидера у Централној и Источној Европи, само уколико из контекста избаци Русију, правну насљедницу СССР-а, побједника у Другом свјетском рату. Присуство руске делегације на манифестацијама 1. септембра неминовно би довело до рушења планова оних који јубилеје и прославе желе да искористе као инструмент за прекрајање историје Другог свјетског рата.

Представљајући читавом свијету и позваним државама своје историјске ране, актуелно тамошње руководство жели експлоатисати теорију о Пољској као главној и невиној жртви Другог свјетског рата, истовремено осудувши СССР и Русију за 1939-у. У томе што пољско руководство сматра „свијетлом будућношћу“ има мјеста за многе бивше совјетске републике, али не и за Русију. Реализација оваквог сценарија била би дефинитиван крај јалтинско-потсдамског система међународних односа.

Тренутно се пажљиво ради, имајући у виду и скорашњу манифестацију, да се забије клин између држава чланица Евроазијског економског савеза и Савезне државе Руске Федерације и Бјелорусије. Не треба искључити да би Пољска касније тражила повратак својих граница из 1939-е, што подразумијева територије које данас припадају Бјелорусији, Литванији и Украјини. А можда и да се Молдавија, која се 1940. конституисала као Молдавска Совјетска Социјалистичка Република лиши суверенитета?

О свему овоме ми имамо обавезу упозорити јавност држава чији су народи дали велики допринос побједи над фашизмом. Сјећање на њу не познаје границе, не разликује националности и превазилази текуће политичке прилике и тенденције.