Обновљена Богословија Ћирила и Методија била је 12 година измештена из тог града у Ниш због непријатељског окружења у ком се налазила након рата 1999. године. У мартовском погрому 2004. запаљени су сви објекти Богословије, као и православне цркве у Призрену.

После скромног повратка у обновљено гнездо на Бистрици, како ово место ђаци називају у химни коју певају својој школи, испраћај четврте генерације орлића који напуштају гнездо велики је разлог за радост.

Дан после традиционалног звона за крај школовања и бацања бомбона са балкона млађим ђацима, матуранте смо затекли у Македонији, где певају на хуманитарним концертима чији је приход намењен народним кухињама на Косову и Метохији.

Димитрије Николић из Крушевца каже нам да ће пет интернатских година памтити по дружењу са ђацима, али и по ништа мање важном дружењу са професорима. „Развили смо пријатељски однос који се одразио и на резултат, сви смо одлични или врлодобри, сада планирам да упишем Теолошки факултет у Солуну“, каже Димитрије.

„Имам четири сестре, једино сам мушко, али родитељи су ме подржали када сам одлучио да упишем Богословију, уопште се нису плашили што је то на Косову, што је Призрен град какав јесте, што живимо као у енклави. Ипак мислим да им је много лакше пала одлука о Солуну него она о Призрену“, каже уз осмех Димитрије.

Матурант Миленко Срејић из Ниша каже да је, у односу на друга места на Косову, Призрен ипак миран град у коме данас живе Албанци, Турци и нешто Срба. Ипак, све ове године морали смо да размишљамо о безбедности, јер најмлађи ђаци имају само 14 година и долазе из другачијих делова Србије, каже он.

„Они нису баш навикли на такво стање, па смо из предострожности често излазили у пратњи професора или су млађи ђаци излазили са старијима. Није то било сасвим слободно кретање, било је углавном по центру града“, прича нам Миленко.

Ипак, каже да ће му царски град остати у најлепшим успоменама, јер је то град-музеј. У сећање му се урезала тврђава Каљаја која стоји храбро над Призреном као сведок векова, али ће у срцу носити наше цркве.

„Носићу храм Светог Ђорђа, посебно поглед преко моста када се прилази том храму, буквално је окупан сунцем које излази изнад планине и стоји храбро насред Призрена, пркоси вековима, али и свим догађајима. Сам Призрен је васкрсли град, иако је 2004. било то што је било, трудом владике Теодосија и добрих људи који су изашли у сусрет, и сама Богословија је обновљена и васкрсла из пепела“, каже Миленко за Спутњик.

На Теолошки факултет у Београд ће, каже, понети и љубав коју је добио од свих људи које је сусретао на Косову и Метохији. Са собом ће понети и најважнију лекцију коју су их професори у Призрену научили — да увек буду ту једни за друге.

„Прво што су нас научили, око чега су се стално трудили, јесте да будемо као браћа, да никада нема одвајања. Рецимо, ако изађемо, а неко нема пара за кафу, да се нађу, да нико не оскудева ни у чему, да сви имају једнако. То заједничарење се на нас рефлектовало и из литургијског живота, заједничког причешћивања на Светој литургији“, прича Миленко.

Ови младићи још не знају шта их чека после даљег школовања, али Душан Ковачевић, који је на Косову домаћи, из Штрпца је, има план. Нада се да ће га пратити Богородица Љевишка, такође жели да студира у Грчкој, за шта је добио благослов владике Теодосија.

„Након студија у Солуну имам велику жељу да се вратим у Призрен и да ту будем свештеник. Надам се да ће се та моја жеља и испунити. Имам брата и сестру, они су старији од мене, породични су људи. Подржали су ме, наравно, као и родитељи, поносни су што сам завршио Богословију у Призрену. Знају за план и подржавају то што сам кренуо овим путем и радују се што имам жељу да се вратим на Косово и да у Призрену живим“, каже Душан.

После концерата у Куманову и Скопљу, матуранти ће се прво поново врати у царски град на Бистрици да би са професорима и млађим колегама прославили школску славу, Свете Кирила и Методија, али и да би пред комисијом и изаслаником Светог архијерејског синода положили матурски испит зрелости.

Поред свега што су научили у протеклих пет година, богослови из школе одлазе као једни од најбољих појаца Српске православне цркве. Црквено појање на овом месту се посебно негује захваљујући професору Дејану Ристићу и јеромонаху Никити.

Објавили су и це-де под насловом „Славни граде“, са песмама са Косова и Метохије, чија је српска промоција одржана у Српском народном позоришту у Новом Саду, а европска у Берлину.

Млади богослови, а посебно њихови професори свој рад промовишу на друштвеним мрежама. Сматрају то важним, јер показује да је, поред свих недаћа, радост живота увек присутна на овом месту, пре свега у молитви, али и у песми која се готово увек ори из школе, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, основане давне 1871. године.