ЗЛОЧИНИ РАМУША ХАРАДИНАЈА: Нечујни крици из Рзнићких шума

Овенчане су Рзнићке шуме у близини Дечана трновитим венцем мучеништва. Једна од трагедија српског народа на Косову и Метохији кулминирала је у долини лешева између Глођана и Доњег Ратиша, од маја до августа 1998. године, када су припадници ОВК, под командом Рамуша Харадинаја у и око канала којим се Радоњићко језеро напаја водом Дечанске Бистрице, заробљене српске и албанске цивиле, као и припаднике војске и полиције које су претходно мучили, убијали сматрајући те злочине херојским делима.

Група домаћих и страних новинара обишла је 10. септембра 1998. године то место ужаса које ни данас не можемо да заборавимо. Опустеле су Рзнићке шуме. Дрвеће спустило гране као да и оно тугује због зла које је задесило овдашње Србе и Албанце лојалне држави Србији. Купине се необране црне. Ваздухом се шири мирис трулежи. Замутила се Дечанска Бистрица, која је тог лета постала гробница за више десетина српских цивила. На овом простору откривено је шест масовних гробница.

Навиру сећања…

Небо прекривају облаци и јата чавки и врана. После крвавог пира настала је гозба за лешинаре.

Ређају се ужасне сцене. Из блата и муља, из воде, испод шљунка вире остаци раскомаданих људи. Земља натопљена крвљу. Угинуле животиње којима је људско месо било храна. Наилазимо на оглодане кости. Људске кости.

Зид канала на губилишту изрешетан куршумима. Вода сатански налеће. Мутна је ових дана Бистрица и хучи тужно, као да оплакује свако људско тело које је примила у своје корито. Застајемо пред масовном раком. Ужас и страдања жртава као да се огледају на свакој кости. Колико је костију овде?

Од припадника полиције који су тог дана вршили увиђај сазнали смо да је на овом месту, три километара узводно од Радоњићког језера, у каналу којим се у њега доводи вода Дечанске Бистрице, стрељано више од 40 људи. Тог јутра у рукавцу реке пронађено је 12 лешева од којих је најсвежији био стар око две недеље.

Шта се дешавало на овом месту страве и ужаса на коме се, како рече један полицајац, одигравао други круг српског пакла? Први је био у Клечки, где је откривен крематоријум. Има ли српски пакао и десети круг? Волујак – гласио је одговор. Лапушник, Белаћевац…

Кад би лешеви проговорили. Али, они ћуте. Својом ћутњом говоре више но што би живи рекли са хиљаду речи. На једном од лешева још су биле уочљиве модрице по леђима. Своје жртве терористи су након заробљавања злостављали, масакрирали, стрељали. Ако је некога и заобишао пушчани метак, егзекутори би га докрајчили хицем из пиштоља. Зашто? Шта су им учинили ови ненаоружани људи, старци, жене, деца? Која је била њихова кривица, осим што су били Срби? Или Албанци који нису хтели да се прикључе ОВК?

Полицајци претражују терен. Наилазе на нове лешеве. На сваком кораку откривају се детаљи који говоре о ужасу који се овде збивао.

-Да ли је у тим злочинцима било ичега људског, осим лика? – пита један полицајац и сам ужаснут призором.

Ветар и жубор воде као да доносе крике мученика. Киша која пада не успева да спере трагове злочина над недужним српским цивилима. Бујица је ка Радоњићком језеру понела четири леша, али је открила нове доказе о злочину који је овде почињен. Колико је крви овде проливено када даноноћна киша није успела да је спере са места стрељања?

Недалеко одавде откривена је још једна гробница са 20 лешева. У атарима села Глођане и Рзнић откривено је шест масовних гробница. Да ли ће икада бити познат тачан број страдалих?

Злочин је готово заборављен. Долина лешева помиње се само још у песми покојног песника из Приштине Владете Вуковића.

Долина лешева пуна српске крви

Лешинаре копци гладни стрви.

Дечанска Бистрица, бистра, сада мутна,

Носи праведнике, мученике. Злослутна,

Долином лешева носи Србе мртве,

Уклети знак мрње за невине жртве.

Завраниле птице брда и долове

Сумраком безнађа непребол – долове.

Злоречице – злосрећнице

Злоочице – бездушнице.

Нек ничу Косовом цркве Лазарице,

Позлаћене да су српске Грачанице,

Хиљаде година нек осветле лица

Злоречице – злосрећнице

Злоочице – бездушнице.

Долина лешева пуна српске крви

Лешинаре копци гладни стрви.

Ћутке смо отишли са стратишта. Пратили су нас ветар и хук воде која се из канала стропоштава у кланац. Дуго ће, уз завијање огладнелих паса и рику говеда, ово бити једини звуци у овом делу Метохије.

Замрло је и звоно цркве коју су Срби из Ратиша саградили 1991., желећи да и на тај начин покажу своју решеност да остану на кућним огњиштима.

Тог лета 1998. у овом делу Метохије, на подручју дечанске општине, вођене су борбе између српске полиције и ОВК. У селима су припадници ОВК направили своје базе, а албанска нејач је у пролеће те године избегла у околна села. По окончању борби мештани села Доња Лука и Истинић вратили су се у своје домове. И око хиљаду Јуничана вратило се кућама. Срби су и овог пута, и у овој ситуацији, показали доброту својих срца. Албанцима који су се тих дана враћали у своје домове, стигле су велике количине хуманитарне помоћи.

У српске домове није имао ко да се врати. Из оџака српских кућа те зиме, а ни наредних не дими. Нема ко да потпали ватру на прадедовским огњиштима. Домаћини, жене, деца, старци, младићи, остали су у Клечки, код Глођана, Доњег Ратиша и ко зна још којим стратиштима. Преживели су се расули по Србији.

Остали су само Високи Дечани и њихова звона. И она залелечу, као у песми велике српске песникиње Даринке Јеврић, рођене у Глођану, која је давно записала да нема више ко дому да се врати са „клетвом дечанских звона у ушима“.