Злочин у Гораждевцу: Дан кад су убијени Панта и Иван и рањени Драгана, Марко, Богдан и Ђорђе

„Пар минута касније почела је рафална паљба. Три метка погодила су ме са леве стране, одбацила ме пола метра уназад. Окренуо сам се да видим монструме који пуцају на нас, нисам успео. Онда су ме погодила још два метка, па још три“, присећа се данас Богдан Букумирић

„Осећам се као и првог дана, оног кад су на нас пуцали, бол не престаје, уствари, како који дан пролази, моја бол је све већа и већа. Посебно боли и што монструм, зликовац, или ти монструми, зликовци који су пуцали на нас још нису приведни правди, још нису одговорали за гнусни, тешки злочин над децом који су починили“.

Овако данас, на 20-ту годишњицу злочина у селу Гораждевац на Косову и Метохији, када су злочинац или више њих, на децу која су се купала у реци Бистрици код Пећи испалили 87 хитаца и двоје деце убили, четворо тешко ранили, говори Богдан Букумирић који је тог дана тешко рањен, погођен је са осам хитаца, задобио је седам прострелних рана.

Тог 13. августа 2003. година на Бистрици убијени су мали Пантелија Дакић коме је било само 12 година и седам година старији Иван Јововић,  Драгана Србљак (13), Марко Богићевић (12), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20), изрешетани су хицима из  аутоматске пушке.

Међународне снаге на Косову  и Метохији водиле су тада истрагу, истражитељи Унмика избројали су да је на децу испаљено 87 хитаца. Тада је одржана и седница СБ УН, УНМИК је саопштио да су „непознате особе из жбуња пуцале на 50-оро деце“. Косовска полиција саслушала је 75 сведока, претресла 100 кућа, од обећања Унмика да ће „преврнути сваки камен да нађу убице“ није било ништа. Расписана је и велика награда за информације о убицама, и то је остало без резултата.

Осам година касније, 2011. истрага је „због недостатка доказа“ обустављена. До дан данас нико за тешки злочин на Косову нити је одговарао нити је кажњен. Представници међунардоне заједнице који аминују свакодневна хапшења Срба на КиМ злочин на Бистрици, побијену децу су заборавили.

Са том чињеницом породице убијених Панта и Ивана, рањени, и даље живе и губе наду да ће за крвави август на Бистрици икад ико одговарати.

„Невероватно је да на тако малом месту нису нашли ни један доказ. Доказ смо сви ми, и ја као жртва, као човек који је тада рањен, доказ и су моји убијени другови, доказ су наше породице. Панте и Ивана нема, остали рањени су живи докази. То је злочин који заслужује да буде расветљен, било би ми заиста утешно, макар за мрвицу смањило би мој бол да ухапсе убице. И дан данас чекам да ме позову, да ми кажу Богдане, ти си био жртва, ухапшен је злочинац… И тако већ пуних  20 година“, прича за РТ Балкан Богдан Букумирић.

Дргана Србљак, тада 13-годишња девојчица погођена је са три хица, један је прошао тек на санитематар од артерије. Она се пре пет година одселила са Косова, али, њени родитељи, сестра и брат живе и даље тамо живе. И она се враћа кад год је у прилици.

Данас Драгана прича да је трагични догађај са реке Бистрице, из корена променио њен живот, последице осећа свакодневно.

„Мислила сам тада, имала сам само 13 година да ми тај догађај неће променити живот, али, није било тако. Пет, шест, седам година касније кренуле су последице, данас мање могу да ходам, осећам сваку промену времена, 80 посто ми је оштећен скочни зглоб, метак је прошао само сантиметар од главне артерије… Не могу да стојим дуго… Да не причам о траумамама, оно што се тамо десило било је само окидач, и није то једина траума коју сам доживела на Косову и Метохији. Нисам могла да се бавим ни одбојком ни кошарком што је било моја животна жеља, тада је то покварило многе моје снове“, каже Драгана.

Добро се и дан дана сећа  тренутка када је кренула пуцњава када је, буквално, каже,  „ослепела и онемела“.

„Само што сам стигла на реку чуо се рафал, неки момци са стране правили су роштиљ, мислили смо да су петарде. У том тренутку од силине звука сам оглувела, пала сам на путу где су сви морали да прођу поред мене а ја никога нисам видела. Први метак ме је погодио у пету, пета  се од силине удара  зарила у земљу, била сам крвава до колена и на једној и на другој нози, ништа нисам видела. После су ми испричали да ме зет изнео ка првој помоћи, наишао је полицијски ауто, кренули су да нас возе ка италијанској бази али тамо није било доктора јер је нека смена војника, јединица, била у току“, присећа се Драгана.

Прича да су јој прву помоћ пружили у амбуланти у селу, отац је затим комбијем повезао ка Пећи али ни тамо није било италијанских лекара, препречили су им пут, одвезли су их албанским докторима у Пећ.

„Мени је стављен гипс на живу рану, добила сам отпусну листу да могу да идем кући а нога ми је крварила и изнад и испод гипса, за 10 минута да нисам стигла у Косовску Митровицу ко зна шта би било са мном… Са нама је тада у колима био и тешко рањени Ђорђе Угреновић, трудили смо се да га током пута држимо будним, и једно и друго смо искрварили док смо код Албанаца лежали у пећкој болници. Тамо су, слободно могу да кажем по други пут тог дана покушали да да нас убију чим су нам ставили гипс на живу рану“, прича Драгана.

Богдан Букумирић пре двадесет година преживео је седам прострелних рана задобијених на Бистрици. И он каже да је тешки догађај, који је Божјом помоћи преживео, неповатно изменио његов живот.

„Сазрео сам пре времена. Моја младост је убијена тог дана. Моје детињство неповатно изгубљено. А ко би у тим годинама могао очекивати да ће се десити нешто тако страшно“, вели Богдан.

И он се сећа сваког детаља.

„Била је врућина, кажем оцу да ћу на Бистрицу, друштво је већ отишло, он, као да је нешто предосетио, вели ми – Па и не мораш, вода је и даље хладна. Отишао сам ипак… Ушао сам у воду, било је хладно, брзо сам изашао, вратио се до ватре, где су другари већ роштиљали, пекли кукуруз. Панта је био поред мене… Пар минута касније почела је рафална паљба. Нисам знао шта се дешава… Који трен касније погодила су ме три метка са леве стране, одбацила ме пола метра уназад. Окренуо сам се да видим монструме који пуцају на нас, да их запамтим, нисам успео да их видим. Онда су ме погодила још два метка, па још три“, присећа се Богдан.

Двадесет година касније, болно сећање на побијене другаре, на Ивана и Панту, на дечаке који су тек били закорачили у живот живо је као и првог дана.

„Ивана сам тог дана видела у продавници, причали смо хоће ли на реку, није планирао, али је случајно отишао као и ја. Случајности… Отишао је само да се покваси , на жалост тог дана је прекинут његов живот. Његова породица је и дан данас, двадесет година касније у црнини,  не могу да прежале то што се догодило“, каже Драгана Србљак.

Иван и Панта данас би,  с тугом вели Драгана,  били одрасли људи имали би своје породице.

„О тим људима који су пуцали на нас, о тим несрећницима, немам адекватну, праву реч да изговорим. Ко може да подигне руку на децу? Психички болесници, монструми… Не могу да уђем у психу тих људи. Како су могли тако нешто да ураде, шта смо им учинили, шта смо им били криви? Како је могуће да се у једном тако малом месту до дан данас не нађу починиоци?“, каже Драгана.

Много је више питања него одговора и код Богдана данас. Изнова поновљено питање: Зашто децу? Има ли монструм трунка душе, савести, јесу ли, кад су пуцали помислили на своју децу?

„Можда тај који је оног дана пуцао на нас свакодневно пролази поред мене, можда ме гледа у очи и смеје ми се, сигуран сам да неко прикрива злочин, а и то је тежак злочин. Моје су ране зацелиле, али, рана у души никад. Сваког дана се сетим свега што сам тог дана доживео  и преживео, због деце се трудим да то не манифестујем, да то не показујем, али, ја са тим живим. То што сам доживео, преживео, не бих, заиста волео нико жив да доживи, толику бол, патњу, чак ни породице оних који су пуцали на нас“, каже Богдан.