Живот у пропалом миру

Уништено је и оскрнављено 146 цркава и манастира; према проценама УН протерано је 236.000 Срба, Рома, Горанаца, Бошњака и Албанаца. У Мушутишту се у пепео претвара изузетно сликарство прве деценије 14. века, Манастир Свете Тројице, куће, живот, све…

„Где сте пошли?”, питамо дечака испред велике спортске сале „25. мај” у Приштини.

„Дрим ће све да нас прими!”, одговара кратко. Седи за воланом трактора без кабине. Иза њега, на приколици, покућство завезано у ћебад, место где су седели укућани, кесе… Изгледа као да је имао припремљен одговор, као да се та реченица много пута поновила у његовој породици, као да је река Дрим у коју ће отићи или скочити неко боље и срећније место. Он је своју породицу довезао из Мушутишта код Суве Реке близу Призрена. Мушутиште је село готово укопано у земљу, са зидовима, црквама и снажном унутрашњом повезаношћу.

У избеглиштво је кренуо посебни, затворени свет косовских Срба. Они су преживели векове, али јун 1999. године нису успели. Од трактора и векова направили су малу реку која се улила у милионе изгнаника нашег времена. На истом овом месту у Приштини, четири године раније, била је породица из Републике Српске Крајине. После „Олује”, у дрвеној приколици, покривеној најлоном, једну косовску зиму су преживели муж и жена.

Одсутни дечак који је у руке узео судбину своје породице чека јутро да крене даље, да нестане са истог места са ког су нестали и Крајишници. Мало даље од њега, на шаторском крилу седи породица Цветковић из метохијског села Дворане. Њихови преци су вековима, у највећој тајности, чували повеље, хрисовуље, препис Душановог законика и нису се селили.

Месец јун 1999. године је косовскометохијским Србима један од најтрагичнијих периода у предугој историји трпљења и чекања слободе. Прилагођавање животу под бомбама завршило се стихијом у којој су у највећој мери побегли Албанци, да би се након закључења мира егзодус догодио Србима.

„Само је смрт гора од избеглиштва”, каже једна метохијска избеглица. Да ли је то тако и шта су „проклетство јуна и нова слобода” донеле овом простору?

Мир и његови детаљи започети су и разрађени у кафани „Европа 93” на српско-македонској граници, а завршени споразумом на аеродрому у Куманову. Власнику пограничне биртије у месту Блаце, код Ђенерал Јанковића, Рамадану Садикуу дошао је НАТО официр и рекао да на двадесет дана отпусти све раднике, да остане само он. Ту на ничијој земљи договара се НАТО, предвођен генералом Мајклом Џексоном, са српском страном на чијем челу је генерал Светозар Марјановић.

„Када имаш кућу на граници, онда је тешко, долази све и свашта, никад не знаш какав ти човек долази и шта му је у глави”, рекао је аутору овог текста Рамадан Садику пре петнаест година. „Била је у једном моменту подигнута тензија између српских и НАТО официра, чини ми се да је секунда фалила да се деси нешто страшно. Српска војска је била спремна на овим брдима, а НАТО са друге стране. Све је могло отићи у ваздух. Кад се смирило, стекао сам такву моћ међу тим генералима да сам мислио да сам најбезбеднији човек на свету.”

Слике из његове кафане постају светски познате, мислио је да му се посрећило, постао је део историје. Међутим, први дани мира показаће да су почели нови ратови избеглиштва и несреће.

„Са Србима смо завршили, сада ћемо обавити посао и у Македонији”, каже уреднику утицајног албанског листа из Приштине таксиста који га вози на релацији Скопље–Приштина.

„Шта то причате човече?”, чудио се уредник, а онда је врло брзо схватио да је таксиста више и боље знао од њега. Почео је рат у Македонији, Албанци су подигли устанак. Рамадан је са границе, из кафане „Европа 93”, отишао у избеглиштво. Остала је његова славна имовина са ћириличном таблом „Европа 93”.

Илузија о миру најскупље је коштала Србе на Косову и Метохији: нестају градови, спаљују се села, уништено је и оскрнављено 146 цркава и манастира, према проценама Уједињених нација протерано је 236.000 Срба, Рома, Горанаца, Бошњака и Албанаца. У Мушутишту се у пепео претвара изузетно сликарство прве деценије 14. века, Манастир Свете Тројице, куће, живот, све…

Страх постаје начин живота. Неспремни на овакву стихију Срби нису одмах формирали гето као модел опстанка. Разбијени и остављени масовно страдају у планираним убиствима, отмицама и насиљу, док многи завршавају као жртве савршено организоване трговине људским органима. У том хаосу разликују се они који одлучују да се затворе у станове и ту чекају смрт, очајници који игноришу зло излазе на улице и „настављају живот”, који се најчешће завршава смрћу или отмицом.

Писац и новинар Александар Симовић успео је тако да живи два месеца. Онда су га отели и убили у Приштини. За сваки детаљ је потребна војничка и оружана пратња, одлазак у продавницу, одлазак код лекара, одлазак у цркву постају незамисливи без „чувара”. Реч ескорт постаје најважнија реч косовских Срба.

„Марширала, марширала краља Петра гарда”, певају песникиња Даринка Јеврић и професорка Митра Рељић, док их у Приштини до цркве прате наоружани Кфорови војници. Њих две су, готово једини слободни глас који се јавља из градова. У Косовској Митровици Оливер Ивановић са групом Срба спасава неколико градских улица од прогона и прави оазу слободе. Успоставља се животни паралелизам и раздвојеност Срба и Албанаца каква није виђена у историји. Град постаје место савршене несигурности, формирају се већински сеоске гето заједнице.

Рат је настављен наметањем албанске пројекције слободе и преселио се у институције које две и по деценије унапређују „тековине бомбардовања и рата ослободилачке војске Косова”. Погранични бирцуз у ком је договорено све сем мира данас је ограђен високом жицом, на њега је наишао неки нови пут – са балкона висе подеране крпе као беле заставе и до њега се не може доћи. Неко је ћириличну таблу „Европа 93” заменио латиницом. Можда ово парче земље и остављености данас највише личи на већину српских гета, на животе свих који су изоловани и ограђени, на пропали мир који је већини узео нормалан живот и слободу.