Живојин Ракочевић: Живот и светиња изнад сваког зла

Црква Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу (Фото Живојин Ракочевић)

Бело Поље – Пустом улицом Димитрија Туцовића пролази возило Кфора и на њему застава Републике Албаније. Не знају пут, враћају се уназад, гледају према цркви и одлазе. Ред зидова старих сагорелих српских кућа, ред белих нових албанских вила. Насеље се наслања на град. Из неомалтерисане повратничке кућице вије се дим – једини дим у овом делу места Бело Поље код Пећи.

Како им покуцати на врата, ко је унутра, хоће ли се уплашити, је ли срамота прекинути њихову тишину и изолованост?

„Ево мене за десет минута”, јавља се свештеник Драган Радовановић, чији се парохијски дом и Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља, познати и као Стара митрополија, налазе у срцу Пећи. Долази још један усамљени човек, из савршено пустог града, који, нарочито ових дана, на све стране врви од живота, али он и његова паства у том животу не учествују.

Метохијски и косовски свештеници који живе по градовима су савршени усамљеници и сав терет изгубљеног урбаног живота, наслеђа и будућности прелама се кроз ове људе.

„Јеси ли се разболео, оче?”, питам свештеника Станишу Арсића из Приштине.

„Не, него немам с ким да проговорим, па ми се глас променио”, одговара.

Трајко Влајковић, свештеник усамљеник из Урошевца, све је претворио у доброту: „Испитивао ме инспектор у полицији шта ће се певати на слави. Био је јако фин и љубазан.”

Објашњење да се таква питања нису ни у логорима постављала једноставно није чуо. Отац Небојша Секулић је самац у Истоку, има четири сина и ћерку, он се у својој пустињи брани духовитошћу и рађањем. Кад отац Владан Вукосављевић зазвони у Богородици Љевишкој у Призрену ваздух трепери од мржње…

Бело Поље је парохија оца Драгана. Стиже с целом породицом: „Ево, да мало изађемо”, говори док откључава храм белопољских Срба.

Некадашње насеље с неколико стотина кућа два пута је паљено и страдало – први пут 1999, кад се херојским отпором истакао мештанин Милош Ћирковић, и други пут у погрому 17. марта 2004. Предводник руље која је тог дана палила и уништавала обновљене кућице потегао је нож на једног Србина. Убила га је једна америчка полицајка.

„Средили смо олтар, био је неки бетон, па смо ставили плоче, да личе на ове старе”, говори отац Драган док одлази иза новог иконостаса. Ништа, сем зидова и новијих фресака, овде није остало. Записи говоре да је постојала збирка икона, а међу њима и икона Мајке Божије из 14. или 15 века. Многи је и данас траже, изгледа да је заувек нестала или је завршила на црном тржишту.

„Овај споменик смо подигли, овај стари крст исправили”, наставља отац Драган испред храма на старом гробљу.

Предање говори да је од Косовског боја, а многобројни надгробници, стари стотинама година, тону у земљу начети људском руком и временом. Остало је тек неколико великих крстова без натписа. Испод олтара лежи поломљен гроб Милице С. Поповић из Велике, умрле 1919.

Мало даље је гробље новијег датума, професорка Митра Рељић пописивала је оно што се могло прочитати на поломљеним гробовима Павловића, Арсенијевића, Перовића, Церовића, Стошића… Код ових последњих на белом поломљеном крсту записано је ко је убио дечака Лазара, да је то било грешком „у планину код оваца” и да је убици опроштено „у развој душе”, јер је јединац у мајке. То је било пре равно сто година, српска заједница је унутар себе имала снаге за праштање и опстанак.

„Уђосмо у собицу, где је на дотрајалом, сиротињском каучу лежала заклана Марица”, записао је у свом дневнику митрополит Амфилохије те кобне 1999. године.

Силовали су је и убили пред мајком, а код мештана се сачувала прича да је митрополит ову невину жртву однео и сахранио иза олтара Пећке патријаршије. У својој згуснутој историји, у протеклих 25 година, Црква Ваведења Пресвете Богородице памти два потпуна уништавања и две жртве: хероја Милоша Ћирковића и мученицу Марицу Мирић.

Свештеник Драган зна да је драма овог гробља и места уско повезана са светињом у којој служи и да су страшне жртве остављене и њему да их чува и помиње у молитвама и сећањима. Да памти како су чекали у бази италијанског Кфора да се слегне ватра од погрома и да се куће други пут униште за мање од пет година.

Бели дим из кућице преко пута иде у ведро небо према Проклетијама и белопољским планинама. Велики црно-бели мачак седи у уредном дворишту. Поново дилема: како ући у овај усамљени дом, хоће ли се уплашити? Куцам, а глас с друге стране узвикује: „Ајде, ајде, слободно!” Нема бојазни, нема страха, само радост и гостопримство. Ово је дом Миљковића, Рајке и Винка. Све се претворило у осмех, домаћица је одложила игле и допола исплетену чарапу.

„Ми стари овде, деца за послом”, каже Рајка.

Једанаест година су провели у избеглиштву „по туђим кућама”: Крагујевац, Краљево, Подгорица… Све је то прошло кроз њих, а онда је Винка „повукло нешто” и одлучили су да се врате Белом Пољу. Његов отац је из Црне Траве, дошао је да зида „Метохију”, хотел у центру Пећи. Ту је нашао супругу пореклом из Берана и остао заувек. „Метохија” се данас зове „Дукађин” и од подизања је била и остала најлепша зграда у Пећи. Потомци њених градитеља тамо више не иду.

Звони мобилни телефон, јавља се Рајкина пријатељица.

На питање „колико вас има у Белом Пољу” кажу: „да се избројимо” и почињу редом –именима и завршавају с троје деце која иду у школу у оближњи Гораждевац, „ту је стално двадесетак душа”.

Миљковиће највише боли продаја кућа и имања, много је времена прошло, много сиротиње и избеглиштва, све може да се разуме, али „остави, бре, тих пет ари куће и окућнице!”, говори Рајка онима који продају ту поред њих.

Радост сусрета преплави живот ових људи, у њему нема ни суда ни осуде због сопственог положаја, али нема ни слободе у којој би живела њихова деца. Одлазимо и све се враћа у трпљење, у исте навике и поредак савршене изолације, у страхове ноћи коју треба преживети. На седишту нашег аутомобила топле беле вунене чарапе с чудном шаром, а бели дим из повратничке кућице Миљковића иде преко цркве и гробља као да је тамјан и као да је сам живот.