Живојин Ракочевић: Жетеоци и мученици

Старо Грацко – „Мајке више нису живе”, каже Момирка Чанковић јуче у Старом Грацку. Прошло је 25 година од масакра жетелаца у овом селу код Липљана. Породице су се повукле у себе, умориле од понављања приче о несрећи, заледиле од неправде и ћуте супруге, сестре, браћа… Ћути свако са својим фаталним ожиљцима.

„Мајке су, нажалост, већ преминуле, па не могу да говоре о томе како им је без својих синова”, говори Чанковић, као и да су „те жене понеле страшан крст, остале с малом децом”, али су успеле да их подигну, школују и да су због тога „мајке хероји”.

Цвеће из неке баште, спуштено испод плоче с именима жетелаца, већ је увело и спарушено. Тишина савршеног злочина у Старом Грацку је страшна за све јер се до детаља зна ко је побио недужне земљораднике у косовској равници.

„Ја, Бег Шаћири, као командир јединице ’Фортуна’, изјављујем да сам након што сам прешао из зоне Дукађини у Кошаре, општина Липљан, предузео акције потпуно успешне између 27. јуна и 9. августа 1999, а 9. августа је целу нашу јединицу ухапсио Кфор. Акције које смо предузели биле су следеће: чишћење града од српских криминалаца, приморавање здравствених радника Срба да напусте центар, контрола српских станова, паљење око 30 одсто српских кућа, насељавање српских кућа и станова Албанцима којима је био потребан смештај. Акције: убиство 48 људи, рањено 17, пребијање и малтретирање.” Овај извештај, писмо, исповест пресрео је НАТО и упућено је Шукрију Буји, истакнутом команданту такозване ОВК, потоњем председнику општине Липљан. У истом допису Шаћири тражи „материјал” да нападне Добротин и Штрпце. У обимним документима које је интегрално објавила „Политика” види се да су британске јединице Кфора истражиле сваки детаљ, да су ухапсили 56 људи, дневнике и командну структуру. Ништа од наведеног није било довољно да се покрене судски поступак јер је шеф Унмика Бернар Кушнер политички пресудио реченицом да је злочин „чин разумљиве освете”.

Остале су мајке, супруге, сестре и деца. Њихова нада у правду после 25 година потпуно је угашена и свима је превише узалудних понављања и вапаја за правдом.

Једна друга жена је пре 25 година, два дана пре масакра, тражила да иде у „акцију” на Старо Грацко, али јој нису дозволили. Зове се Линдита Кренази, ратовала је и рањавана је на Паштрику, била је фризерка у Липљану. У њеном заплењеном дневнику пише да је срела командира Зхелета. „Од њега сам добила одређену информацију. Он је рекао: ’Бићеш укључена у неку акцију, али ми разумемо и ми ћемо то да завршимо пре тебе.’ Питала сам га: ’Ко ти је рекао?’ Рекао је: ’Немој ником да кажеш или куку.’” Девет дана после масакра жетелаца, 2. августа 1999. године, опет је срела командира. „Покушала сам да га наговорим да говори и рекао ми је да зна ко је учествовао у акцији у Старом Грацку”, пише Линдита Кренази.

Иза крвавог похода остала су сирочад и страхови. Иза Јовице и Радета Живића остало је седморо деце. Најмлађа девојчица је тада имала три месеца. Одрасли су готово међу убицама својих очева, 25 година их гледају како се играју, школују и жене. Виде и то да су преживели на великом сеоском тргу у месту насталом после 1918. и ослобођења Косова и Метохије. Личани, Херцеговци, Далматинци, Црногорци говорили су да су се овде вратили и да су формирали заједницу по угледу на велика и уређена насеља из Панонске равнице. Цео крај је био без зидова и оријенталне тескобе, разликовао се од комшилука и ту је разлику крваво плаћао.

Јуче се један припадник тајне албанске службе труди да све сними, да забележи шта се говори на парастосу, шта је смисао овог окупљања и јавља се својим шефовима.

„Јесте ли ви новинар?”, питамо га – а он ћути. Понављамо неколико пута: „Ко сте ви?” Признаје да је полицајац и да „ради”.

„Да ли ви истражујете злочин који се овде догодио?”

„Не, не, не истражујем злочин, радим. Наређено ми је…”

Дошао је на место злочина да извести како се тугује, како се тражи правда и шта би могло да буде опасно за систем ком припада и који га је послао да види шта се дешава у Старом Грацку.

„Жетеоци су мученици”, каже и понавља свештеник Драгиша Јеренић: „Људи који настрадају идући да сакупе хлеб, да хране своје породице не могу бити злочинци, већ само мученици. Настрадали су они, најчаснији међу нама.”

Свеће се топе и повијају испод списка жртава овог места који почиње девојчицом Драганом Димић. Имала је четири године када су је 1999. погодиле НАТО бомбе. Од те исте међународне заједнице тражено је да се пронађу убице жетелаца годину дана касније.

Ништа није урађено за правду и сва обећања су пропала, рекао је у говору помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Игор Поповић: „То су били обични људи, који су тог кобног дана отишли на своје њиве да пожању пшеницу јер, као добри домаћини, нису могли да чекају да им киша упропасти жетву.” Испред Српске листе и потпредседник ове партије Далибор Јевтић каже да не сме бити заборава и да је крајњи циљ био „да нас више овде као народа нема”.

У име породица отетих и несталих говорили су и венце положили представници удружења „Косметски страдалници” и званичници локалних институција. У културно-уметничком делу говориле су Хелена и Мајда Поповић и ову двадесетпетогодишњицу злочина закључили реченицом: „Доста је свету једно Старо Грацко!” Свет и гости се разилазе, нико од странаца није дошао на обележавање злочина, на велики трг овог лепог села гледају нове виле које су саградили Албанци из Дренице, Ораховца и иностранства. На Мердару је ухапшен Саша З., који је кренуо да ода пошту страдалим жетеоцима. У Старом Грацку, лепом месту с превише жртава, отета је слобода која се данас једино види на лицима оних који трпе и чекају да им се врати.

Жртве на жетви

Убијени су Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951). Најмлађи међу њима, Новица Јанићијевић, имао је само 17 година.