Живојин Ракочевић: Урошевац – живот храма и града

Овогодишње обележавање славе урошевачке цркве није затекло у граду ниједног потомка десет хиљада људи који су 1933. присуствовали освећењу богомоље

Богдана Ђорђевић има велику розе машну на глави, има седам месеци и држи је тата на улазу Цркве Усековања главе Светог Јована Крститеља. Храм је препун, њих двоје не могу даље, стоје испод фреске Светог Николе на чијем дну пише: „Марко Деспотовић, трговац и председник општине, са породицом.” Фреска је велика и лепа, а одмах до ње је друга мала и скромна фреска коју је овом храму завештао обућар Драгутин Јакшић са породицом. У граду данас нема ни председника општине, ни обућара, ни трговаца, ни деце, ни родитеља, ни једног српског становника. Мала Богдана је дошла из села Старо Грацко, у које су после сукоба 1999, из села Топличане избегли њени преци. У основи, неколико стотина људи, укључујући и десетине деце дошло је у Урошевац на храмовну и градску славу и тако је оживело све што је имао најмлађи град на Косову и Метохији.

„Урошевац, напредно место плодног Неродимља, у коме је још очувана жива успомена на старе српске краљеве и цареве, имао је данас ретко славље. У присуству десет хиљада душа, грађана, сељака и насељеника из свих места, почев од Београда и Скопља, па до Косова, освећен је велелепни храм подигнут у славу цара Уроша Немањића”, писала је „Политика” у данашње дане пре деведесет година. Овогодишња прослава јубилеја храма није затекла у Урошевцу ниједног потомка од ових десет хиљада који су 1933. присуствовали освећењу цркве које је извршио ондашњи патријарх српски Варнава Росић. Готово иста пустош влада и у читавом урошевачком крају где, након сукоба 1999. и Погрома 17. марта 2004. године, готово да није остало српско становништво, а повратак Срба је у највећој мери пропао.

Откуда онда стотине људи у дворишту цркве и џамије у центру Урошевца, шта их је привукло упркос стотинама инцидената и лоших вести, који су мотиви овог окупљања?

„Можда, ето, први пут у историји немамо нашег житеља у самом граду – али данашња света литургија говори да нисмо заборавили ко смо, да са радошћу и љубављу долазимо у град Урошевац и у храм у који су многи крштени и венчани, као и да не заборављамо наше претке. То нам даје и добар залог, да можемо и ми сами, и други, да сагледамо у чему је наша будућност. Поштујући своје корене, претке и светиње, било где да се налазимо, ми ћемо у свом срцу носити и град Урошевац и нашу цркву посвећену Светом цару Урошу Немањићу”, рекао је епископ рашко-призренски Теодосије.

У храму у центру Урошевца живи свештеник Трајко Влајковић. Он дочекује и испраћа све оне који из различитих потреба долазе овде. Постављена је бина на којој је први пут после 1999. у Урошевцу играло српско коло, а наступ су имали Национални ансамбл „Венац” и КУД „Јован Којић” из Врбовца.

„Срце ми је пуно када видим овако препун храм, а с друге стране осећам неку тугу, јер је овај храм пун још само пола сата”, каже свештеник Трајко.

Поводом јубилеја подизања цркве у Урошевцу у Дому културе у Грачаници одржана је трибина и изложба под називом „Урошевац, храм и град” на којој се окупио велики број грађана. Аутор изложбе, директор Архива Косова и Метохије, историчар Марко Марковић је закључио како се Урошевац заједно са црквом брзо развијао и како је за кратко међуратно време грађен град са свим елементима и инфраструктуром од спорта до културе: „У Гњилану је одиграна фудбалска утакмица између урошевачког Обилића и Грађанског из Гњилана, а игра је личила на праву битку у којој су летеле чак и каменице.”

Изложба фотографија прати развој града од 1897, када је књижевник Бранислав Нушић направио снимак капеле у Феризовићу па све до 1987. на којој је истакнуто ново соцреалистичко лице града.

„Можемо видети дочек краља Петра Карађорђевића и регента Александра у предвечерје и током великог рата, а једним делом обухваћен је и свакодневни живот на главној градској улици”, записао је историчар Немања Димитријевић у предговору за каталог ове изложбе коју су заједнички организовали Дом културе Грачаница, Галерија уметности Приштина и Архив Косова и Метохије.

Посебан део вечери било је обраћање урошевчанина доктора Ненада Милошевића који је своју поезију посветио завичају и са присутнима поделио тренутке свога избеглиштва.

„Променивши више градова након расељеништва, упознао сам садашњу супругу Јовану, обилазили смо многе градове и ја бих рекао како је то леп град, а онда бих врло брзо рекао: ‒ Ја не могу да живим у овом граду. Након петнаестог или шеснаестог града, где смо почињали живот, она мени каже: ‒ Па ти не живиш ни у једном граду, ти и даље живиш у Урошевцу.”

На скупу је посебно истакнута потреба неговања културе сећања, као и потреба да се шира јавност упознаје са урбаним срединама Косова и Метохије.

„Овакви скупови поправљају нашу крвну слику, чине нас да оздравимо, будемо бољи и емотивно јачи. Где год да смо сада сигурно са неким погледом, осећањем које носимо – емоција остаје овде, манастиру, цркви у којој смо били, али једнако да преносимо нашој деци који ће то пренети својој. То је једино са чим устајем”, рекао је Игор Станковић, садашњи директор МТС дворане у Београду.

Изгледа да је суштина у томе како деца виде свет, шта ће одавде понети Богдана из Старог Грацка. Док је прослава и музика у храму трајала, полиција која иначе чува храм регулисала је саобраћај, а на прозорима околних зграда појављивале су се знатижељне комшије. Са четвртог спрата један дечак је сивом пластичном пушком имитирао трзаје након пуцња и нишанио на народ, децу и коло у дворишту цркве и џамије.