Живојин Ракочевић: Украс православне Ђаковице

„Доводите нам децу”, понављала је сваки пут Пољка Кастратовић из Храма Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Кад би се, у ретким приликама, деца и појавила – микрогето у центру града претварао у место савршене радости. Очи Пољке, Наде, Белке и Васиљке, последњих бака Ђаковице, пуниле су се сузама, а руке поклонима. Светиња, сусрет с њом и живот у вери вековима представљају основу опстанка српског становништва овог краја. Јуче је уз олтар храма сахрањена Пољка, игуманија Теоктиста Кастратовић (1936–2023), последња старица Ђаковице. Њен давни сусрет с вером у породичном дому израстао је у чврсту везу са сиротињским храмом, препуним ситница које су чувале духовну и културну интиму града.

Пољка Кастратовић је проговорила вером, тихом и сведеном. Њен дуги живот проверавао је ту веру на различите начине, од онемогућавања било каквог напретка ретко образоване жене послератног периода, па до изолације и јавне осуде идеологије која је брижљиво пратила „назадне елементе који иду у цркву”.

„Анђелчићи моји”, рекла је и раширила руке учитељица Пољка Кастратовић кад су је на капији школе дочекали њени ђаци у једном селу код Призрена. Помињање анђела у школи „новог социјалистичког доба” било је довољно да јој се заувек онемогући приступ школи и учионици, па су се годинама добронамерни људи и Црква трудили да јој некако помогну и да је запосле. Од тада је трајно везана за храм у Ђаковици.

„Гласом звона с ове цркве објављивала је зору новог дана народу који седи у тами и сенци смрти, народу широм Метохије. И још нешто, око светога храма окупљала су се деца из Српске улице, једне једине – друге није ни било – сваке недеље на богослужењу. Оформљен је хор, у којем су и моја деца била, а после литургије их је сестра Пољка хранила, а затим као учитељица причала им причу о Богу, о Мајци Божијој, о вери, о нади и љубави. Није имала своје деце, али је многу упутила на прави пут”, рекао је некадашњи ректор Богословије у Призрену Милутин Тимотијевић, који је игуманију познавао 55 година. На опелу је побројао многа имена из црквеног дворишта и закључио да је „сестра Пољка или игуманија Теоктиста украс Ђаковице, или украс православне Ђаковице, коју је много волела”.

Управо у тим изопштеним и тешко повређеним личностима сачувале су се вера и Српска православна црква, а жене чврсто повезане с њеним храмовима се готово безгласно моле и раде, трпе и одржавају светиње. У градским срединама је посебно тешко, у Ђаковици комунисти руше велики храм Свете Тројице и затиру верске и националне симболе. Међутим, ова крајња периферија, готово свих држава успевала је да сачува свест о вери и нацији.

„Тај ниво у Ђаковици је тешко објашњив. Знаш ли ти да смо ми у кући живели по истим типицима као у манастиру? Ја сам љубио руку деди и баби кад год сам ишао у школу и кад сам се враћао. Тата и мама кад иду на посао, исто. Многе наше куће су биле манастири, с том разликом што су се деца рађала. Деда је био претплатник Православног мисионара док још нисам знао да читам”, каже један професор, потомак старе ђаковичке породице. Није могао да дође тета Пољки јер је непожељан у свом граду.

Након НАТО бомбардовања у граду се изнова све променило. Страдала је већина Срба који нису протерани. Миниран је обновљени храм Свете Тројице у центру града. У неколико старица стали су сва љубав једног града, сећања и бивши живот, оне су постале нада расељених и једино место у граду где се може чути реч на српском и попити кафа.

„Цео живот наше тета Пољке био је скопчан са страдањем и искушењима. Око 40 година она овде вредно служи, а онда наилазе ратне године 1998. и 1999, када многи страдају. Молила се за све, без разлике. Под заштитом Италијана, у трошној кући, остала је Пољка са пет старица, а дечански монаси почели су да пазе, како су говорили, на баке у Ђаковици. Многи су долазили са стране, митрополит Амфилохије, владика Атанасије”, присетио се епископ рашко-призренски Теодосије. Италијански војници Кфора, да би сачували своје животе и животе старица у погрому 17. марта 2004, евакуисали су се у Високе Дечане, а ова црква је до темеља спаљена и све је сравњено са земљом.

„Сећам се прве славе после погрома. Када су под пратњом дошли да упале свећу, затекли су овде ледину усред Ђаковице, а на месту где је био олтар изникло је пољско цвеће. Тада је наша Пољка рекла: ’Обновиће се ова светиња’. Њеним молитвама, њеним сузама и њеном вером Господ је васкрсао светињу”, рекао је владика Теодосије на опелу.

Кроз манастирску капију, коју чува и контролише Косовска полиција, прошли су јуче готови сви игумани и игуманије косовскометохијских манастира, изасланик патријарха Порфирија, владика Иларион. Прошла је и Ђаковичанка Драгица Гашић, која опстаје у свом стану, прошли су многи који су били везани за ову изузетну личност.

Игуманија је сахрањена у цвећу које су старице толико волеле и неговале. У њему су се јуче, све време, играла два мачета. Крај свеже хумке стоји монахиња Јоаникија, спремна да наследи завет своје игуманије, која никада никога није кривила. Читавог живота, и са болесничке постеље, једнако је поручивала и онима које је волела, и онима који су зло чинили: „Све ће то Бог ријешити!”

Учитељицу Пољку, игуманију Теоктисту, јуче није испратило ниједно дете. Она је сама постала дечја душа у свом граду и времену у којем се, преко манастирске капије, није смело изаћи ни за парче хлеба.

(Политика, 07.09.2023)