У Цр­кви Све­тог Ни­ко­ле пресечен је славски колач (Фото Живојин Ракочевић)

Локални аутобус број један на релацији Приштина – Косово Поље, а у њему старица на крилу држи славски колач умотан у везено платно. Ту су и студенти из Приштине, иду код оца Радивоја Панића као код своје куће. Други стижу лимузинама из града јер су тамо на неком положају, а враћају се у Косово Поље за празник „летњег” Светог Николе, посвећен преносу његових моштију из Мире Ликијске у Бари. Обичан дан деведесетих година прошлог века, у месту одакле је, нешто раније, кренула побуна против тешког положаја Срба, институционалне неправде, исељавања, па и ондашњег друштвеног уређења. Неки су у томе видели шансу за прве знаке демократије у комунистичком лагеру. Овде је Слободан Милошевић изговорио реченицу: „Нико не сме да вас бије!”

Како данас изгледа Косово Поље, шта говоре његови становници, шта им је остало од завичаја?

„Мој тата је некад возио воз, и ја сам возио воз”, каже Влада Вукадиновић, човек који се после 20 година вратио у Косово Поље. Десет година му је требало да среди папире, администрацију и сва ограничења расељеничког статуса. Тешко му је да из сећања призове ко је све учествовао и помагао у обнови две куће Вукадиновића. „Ја, мама од 82 године и сестра успели смо да се вратимо у Косово Поље. После толико година овде се изградило много објеката да је тешко за људе да се снађу и да кажу живео сам овде или онде. Живот иде нормално и ја могу да позовем људе да се врате и да се боре јер борба је и овде и тамо где су избегли”, прича Вукадиновић.

Каже да му завичај ноћу светли као Лас Вегас, а на питање: „Како и коме они као повратници светле?” Влада одговара: „Кад запалите једну свећу, та свећа негде у даљини има неко значење. Можда је и ово неки знак, за некога ко има жељу и вољу да се врати.”

Косово Поље је место чувених кафана „Херцеговина”, „Шћепан мали”, „Фонтана”, „Косовка девојка”, „600 година”, „Бреза”, „Стари Вујадин”, „Иду дани”, а на њиховим местима налазе се громни салони, зграде, продајни објекти и све је у некој врсти изградње у којој је сваки метар заузет и важан. Та јефтина градња у којој су, као и у свему, учествовали политичари и команданти нове косовске елите, ипак оставља утисак пустоши и ненасељености.

Породица Галић у Ливадском насељу живи с троје деце. Маја је у породицу Галић дошла пре 10 година, старих комшија се не сећа јер их није ни затекла, свекар и свекрва немају намеру да се селе и продају. Своју децу Јану, Василија и Богдана превозе до школе у оближњем селу Угљару.

„Тренутно имамо комшије Албанце који су се доселили из Београда, имају малу децу сличног узраста као што су наша. Они су свакодневно на улици, играју фудбал, друже се, причају и албански, а албанска деца причају српски, чак и ови из Медвеђе који су се доселили причају српски”, каже Мајал.

Настанак места између два светска рата, сеоба 1999. године, отмице и убиства, погром 17. марта 2004. године данас се најбоље виде у Цркви Светог Николе. Трагови ватре на икони Светога Јована и костурници оних који су погинули за краља и отаџбину. У малим круговима око фресака у припрати били су исликани владари различитих српских династија, из гарежи извирују наочаре краља Александра Карађорђевића и бркови краља Николе Петровића. Зато је, после сечења славског колача, отац Срђан Станковић позвао све да брину о храму Светог Николаја, да помогну цркви коју је назвао мученицом, да подржавају свештеника Николу Драгићевића, који ту живи с породицом.

„У овоме светоме храму тиха радост трепери, јесте да је рањен, јесте да је народ понижен и расут, што због наших сопствених грехова, што због наших народних сагрешења, што због наших главешина који су веровали да без живога Бога могу сами да реше људска питања и проблеме”, рекао је свештеник Срђан Станковић и позвао на радост васкрсења: „И овако понижени, и овако погажени, и овако уцвељени, примајмо утеху долазећег царства божијег.”

Домаћин славе Ђорђе Лакушић је Косовопољац, директор КУД „Копаоник”. Довео је пун аутобус чланова друштва, још би каже дошло деце да је имало места. За наступ је припремио игре и народне ношње из Косова Поља, у дворишту разапео бели шатор и дочекује госте. Певају се староградске песме, играју се кола, на посивелој фасади цркве виде се пукотине, а негде је и малтер отпао.

„Сада ћемо први пут после 20 година у порти запевати и заиграти. Треба бити довољно јак да се издржи страх и понижење које доживљавамо. У два дана имао сам 20 позива из полиције као да овде треба да дође нека огромна опасност и да је она претила нашим комшијама. Осећао сам страшан притисак и неку врло ружну поруку, али то нас не спречава да дођемо. Биће боље овде”, рекао је Лакушић.