Живојин Ракочевић: Слобода и вечно рађање

„Зашто ти све ово радиш? Шта те вуче?”, пита инжењер Себастијан Тајс свог пријатеља и колегу Александра Матића, док бели џип „тојота” из 1999. године, заостао иза међународних мисија на Косову, иде по густој магли с призренске стране уз Коришу према врховима Шар-планине. Таква возила се још виђају на Блиском истоку, а прати га возило Уједињених нација „за сваки случај”. Иде се у манастирски комплекс и испосницу Светог Петра Коришког, тешко оштећену прошле године.

Српска православна црква хитно је реаговала, радови које су албанске власти изводиле у Специјалној заштићеној зони прекинути су, али је штета неповратно учињена. Игуман дечански Сава Јањић одмах је с представницима Завода за заштиту споменика и међународних организација посетио светињу из 13. и 14. века. Неки су били задивљени лепотом места, неки изузетним фрескама на литицама и у пећини, неки остацима монументалне грађевине, а сви су запањени размерама уништавања, с питањем: „Зашто се ово ради?”

Годину дана касније, инжењери, берлински и бечки ђаци – Грк, Иранац-Немац, Курд, Немац и тројица Срба – стоје заглављени на уском путу на дну кањона Коришке реке. Вода и виша сила однеле су део пута и затвориле цеви којима је, без дозволе, премошћена хировита речица. Сада се до Светог Петра Коришког и испоснице не може доћи, а тешко се и може вратити назад. Летос су овуда пролазили крос мотори и квадови. Долазили су да, како овдашња фалсификована историја каже, виде „илирско утврђење”.

Пре 750 година овде је побегао од света пустињак Свети Петар Коришки, а његов биограф Теодосије Хиландарац каже: „На једну високу стену се попе, прихватајући се прстима”, као и да се тој пећини обрадовао јер „звери дивље по доласку светога у миру с њиме бејаху, и као суседу му никакво зло не причињаваху све док на крају и не одоше”. Најдубља психолошка драма српског средњег века одиграла се овде. Све је оставио, и свет и вољену сестру, да би се сусрео са собом и Богом. И он је, исто као и ови млади људи, имао мајку која му је говорила: „Зашто са друштвом радовати се не изађеш?”

Какав сусрет траже ови млади људи из белог света? Шта их вуче по овим беспућима са свим драмама старих и модерних страхова и сукоба?

„Једном годишње се окупимо на неком од меридијана да прославимо наше дугогодишње пријатељство, решио сам да ове године то буде управо на Косову и Метохији”, каже инжењер Александар Матић, један од људи који воде организацију „Српски центар” из Беча. Знао је за уништавање испоснице Светог Петра, организовао геологе и инжењере, авио-превоз и смештај, али није знао да ће његови пријатељи – сат времена по слетању на приштински Аеродром „Адем Јашари” – у Грачаници, на споменику „Missing” гледати лица људи који су нестали 1999. године, као и да ће истог дана бити заглављени у врлетима Шар-планине, да ће их густа магла чувати од непријатељских погледа, да ће срести и осетити своје личне страхове и страхове косовских Срба.

Људи који премало знају о Косову крећу према светињи. Њени зидови назиру се у магли.

„Јесам ли ја одговоран ако се нешто деси овим људима?”, чита се на Матићевом лицу. Његов колега и пријатељ Грк, инжењер Јани Галацис, схватио је шта се дешава и шта треба да ради – одмах по доласку у испосницу преузео је улогу вође тима. Говори на немачком и разрађује концепт санације, док га остали слушају, снимају, неки и пишу: стаза која су прокопали мора се подићи читавих метар и по, мора се поставити крупно камење око стубова, требало би бетонирати међупростор, испунити недостајуће делове малтером…

Без обзира на природу разарања, он се, као и већина Грка у храму, понаша природно, у пећини се моли, види два слоја древних фресака, заборавили смо да понесемо тамјан и свеће. Неко је однео иконице изнад раскопаног гроба Светог Петра које смо овде оставили прошлог пута.

Најтиши је Иранац-Немац Нима Калбаси. Гледа људе и неко љубичасто камење ископано багером и ћути. Покушава да разуме, слике и себе у потпуно непознатом окружењу. На њему се не види да ли осећа страх.

„Остаци храма и даље су јасно видљиви. Стубови стоје, а пећина је и даље приступачна. Међутим, зид показује веће пукотине, а на првом и последњем ослонцу види се изражен ’стомак’ – знак да се зид већ помера”, забележио је инжењер Саргос Рашадан, пореклом Курд, и навео како да се санирају оштећења: „Једно могуће објашњење за то што се стубови, који стоје вековима, одједном померају, може бити уклањање земље испод темеља. Тиме оптерећење више не може да се преноси у подлогу под углом од 45 степени. Тло се помера, а с њим и стуб, који се сада нагиње у смеру новог прилазног пута. Једна од могућих мера за очување јесте поновно насипање земљишта како би стубови поново стајали на чврстој подлози. Додатно, анкерни елементи могли би да стабилизују зидање и спрече његово даље нагињање.”

И Немац Себастијан Тајс сматра да се мора наћи ослонац за стубове, за оно што је поткопано, јер ако се то не уради може доћи до клизања земљишта и урушавања храма. Несигурност светиња он види и у људима, који су изоловани и раздвојени. Недељу дана касније записао је: „Људи које смо обишли били су веома отворени и гостољубиви, много су причали о својој ситуацији и својим проблемима, које ми у Немачкој тешко можемо у потпуности да разумемо ако то не доживимо на лицу места. Осећа се да им је важно да неко пажљиво погледа и озбиљно схвати њихову ситуацију. Напетост је, нажалост, и данас свеприсутна и јасно приметна, а истовремено се види колико је људима тамо важно њихово културно наслеђе и колико снажно се за њега везују. Питање које сам себи стално постављао било је: Да ли ће временом бити боље или горе? Мој утисак или страх, на основу онога што сам видео и чуо, јесте да изгледа као да се тензије пре повећавају него смањују.”

Да ли давно успостављени модели, живот у средишту борбе добра и зла, дају неке одговоре савременом човеку? Хоће ли овај млади свет сведочењем страдања, помагањем и писањем извештаја моћи да разуме и своје личне драме? Светог Петра су ту нападали демони, јео је, пише Теодосије, „изданке дивљега биља и горки букови жир”, а данас му долази неки млади свет савршено материјално обезбеђен. Шта их овде вуче?

„Боже, какво је ово чудо? Како су лепе ове фреске!”, каже Никола Осмокровић, један од путника у хладну Коришу. Живи у Бечу, а његови су из Вучитрна, где му се, иза олтара Цркве Светог Илије, налазе порушени гробови баке и деде – Максима и Маре. Он стоји над раскопаним гробним местом Светог Петра Коришког као изнад породичне гробнице, а на нагрђеним фрескама у пећини препознаје ударце који су их скрнавили и натписе с непријатељским порукама. Ипак, његова брига није очај, јер има мисију и чврсту идеју да српски млади бечки свет на оваквим местима има шта да каже, сазна и сачува. Његов страх има све елементе завичајног искуства и храброст оца који је свог четворогодишњег сина Вању у претходној посети довео на Косово и Метохију.

Одвојено од посете комплексу испоснице Светог Петра, 35 већином младих Срба из Беча и Аустрије, окупљених око „Српског центра”, Удружења привредника, покушава да сваки тренутак проведе са светињама и људима, да помогне и ту остави себе. Они су представници огромне српске дијаспоре и изгледају као свет који је раскрстио с идеологијом, у њима се тешко виде уобичајене српске поделе и сукоби. Јанко Матић, Слађана Станчић, Кристина Маричић, Кристина Амиџић, Христина Делић, Ивана Грујић, Маша Матић, Јован Михајловић, породица Ђондовић, долазе на Косово и Метохију из сигурности једног света у којем је готово све планирано. Присутни су на различите начине и траже своју веру, цивилизацију и личну стабилност.

На питање Себастијана Тајса с почетка ове приче: „Зашто ово радиш и шта те вуче овде?”, његов колега и пријатељ Александар Матић није дао одговор, а након завршене посете – Себастијан га више није ни постављао. На наше наваљивање да ипак каже, инжењерски одговара: „Осећам да ме Косово и Метохија сваки пут надогради.”

Могуће је да је надоградња кључна реч за отпор, слободу и испосницу Светог Петра Коришког, за сусрет с добром и Божићем као вечним рађањем.