ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Радост и туга Видовдана

„Антисрпски терор наставља се вандализмом над хришћанским симболима”, написао је игуман Високих Дечана Сава Јањић два дана уочи Видовдана. Шта је овог уздржаног човека, отвореног и трпељивог, натерало на овакву реакцију? Оскрнављен је мали крст урезан на храсту у селу Љубожда код Истока у Метохији. Дрво је умотано у албанску заставу и исписано поруком „Р Косова”, а тамо где је био крст, стоји црна мрља.

Отац Сава и његови калуђери једва су 2017. дочекали да се ови људи врате. Заједно су кроз срушено село и његов уништени атар кренули у прву литију. Молили се на остацима древне Цркве Свете Тројице, на потпуно уништеном гробљу. Ове године су мештани са свештеником Небојшом Секулићем урезали крст да чува поља и летину свих људи овога краја. Реч је о месту српских повратника, по атмосфери и броју инцидената, готово извесно, најугроженијој средини Косова и Метохије у протеклих пола године. Претње, поруке мржње, оптужбе за ратне злочине, прате већ три године ове људе, само је каменовања било неколико у протеклих месец дана.

Шта их онда држи ту, зашто опстају на месту где су непожељни?

Једно од објашњења је да је ово заветна земља у којој се, захваљујући Видовдану, сам живот претворио у неку врсту симбола и ношења крста. Парадокс и појачани значај простора заснован је и на чињеници да на местима где је све материјално готово уништено јачају духовне везе и потреба да се жртва не заборави. Духовна и животна реалност ових људи је настала на односу према видовданској жртви и обнављањем тог, готово јадног, крста на храстовој кори, подижу уништену Студеницу Хвостанску, једну од епископских столица из доба Светог Саве.

Живе одмах поред њених темеља на којима Албанци напасају стоку, обнављају приче и предања у која верују као да су се јуче догодила. На ширем простору многи траже свој Видовдан од грађана, сељака, расељеника до епископа. Ових дана, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије пева са народом и збија шале са локалном децом, а потом се пење на Прилепац код Косовске Каменице, где је рођен кнез Лазар, светац и мученик Видовдана и Косовског боја. На фотографији се види како овај осамдесетдвогодишњи старац седи на врху некадашњег утврђеног града и гледа у остатке угашене ватре, гледа у знак живота из ког се види да ту неко долази и да Срби не памте само Газиместан као место страдања, већ се сећају и Прилепца као места рађања и рођења.

Између та два места се данас, противно свим очекивањима, рађа највише деце у српском народу. Епископ Атанасије је јуче на остацима Цркве Светог Николе у Новом Брду, коју приштинске власти, научна јавност и овдашњи бискупи Албанци проглашавају за католички храм, служио пoмен. У самом храму два Албанца су моторном косилицом косила траву. Прво су негодовали због доласка, а онда су почели да косе да звуком машине покрију појање. Игуман Михаило је ходао поред косилице све док Албанац није одустао и отишао, показујући два прста као знак победе. „Живо је наше васкрсло Косово!”, рекао је владика Атанасије на крају помена.

„Само да се јавим, и да честитам празник”, зове из потпуне самоће из села Драјчића, са обронака Шар-планине, последњи призренски учитељ Тома Томић.

Прослава у већим срединама је свечана с академијама, културним програмима и окупљањима, од универзитета до локалних самоуправа.

„Било је много страдања, сеоба и бекстава, много мука и невоља, али наш народ се враћао. Враћао се спаљеним домовима и храмовима и много пута их обнављао и започињао изнова свој живот”, рекао је на свечаности уочи Видовдана градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

Ипак, због пандемије ковида 19 прослава Видовдана као и све манифестације које га прате на Косову и Метохији подсећају на период потпуне и херметичне затворености у неколико година након 1999. године. Навикнути на спољашњу изолацију, уздржаност и опрезност људи гето заједница брзо су се прилагодили новом облику раздвајања, овог пута од оних које срећете и виђате свакога дана. Међутим, игром судбине, управо је ковид 19 омогућио, у кратком периоду, вероватно највећи и најбројнији сусрет Срба и Албанаца после 1999. Одлука Владе Србије да свим грђанима због пандемије исплати помоћ од 100 евра довела је десетине хиљада Албанаца у Грачаницу. Преко пута главне капије и манастирског зида с бодљикавом жицом чекају своју корона надокнаду.

Ту иза зида додељују се најважније књижевне и ликовне награде. Добитник „Златног крста кнеза Лазара” за свеукупно књижевно дело Милисав Савић каже: „Косово за мене представља много, то је дуга прича. Рођен сам стотинак километара од Косова, у једном селу у близини Рашке. Стално сам долазио на Косово, а долазио сам и после рата. Знам шта се дешава на Косову и саосећам се са патњом српског народа.”

Добитник награде „Лонгин” сликар Милан Циле Маринковић изјавио је: „Косово је српска баштина, сви наши споменици културе су на Косову. Ране и лепе успомене које ме вежу за Косово су Високи Дечани, где сам као студент правио копије фресака.”

Вековима се, већински, култура, уметност, духовност, црква, држава, идентитет развијају према косовском моделу. И овај Видовдан, за који се веровало да може бити преломан, показује да је најважнији у обичним животима и људима који траже и чекају слободу.