Живојин Ракочевић: Пад владе у Приштини – уобличавање кризе
Из свега се јасно види да је демократија заборављена, да су људске слободе заборављене и да је важно одржати климави пројекат Косово на животном минимуму
фото: З. Шапоњић
„Сједињене Америчке Државе позивају све странке и институције на Косову да испоштују одлуке уставног суда и обезбеде да грађани Косова могу одабрати своје представнике путем слободних, поштених, мирних избора.” Ово је једна једина реченица која је јуче стигла из америчке амбасаде у Приштини. Са Драгодана, брдашца изнад Приштине које се, због америчке канцеларије, а потом и амбасаде, у шали зове и косовски Капитол Хил, јасно је поручено – влада Абдулаха Хотија је пала, иде се на изборе.
Досадашњи председник владе у Приштини Абдулах Хоти, означен на почетку свог мандата као „слуга многих господара”, отишао је у политичку прошлост. Уставни суд Косова је пресудио да Етем Арифи, који је влади чувао танку већину, не може да буде посланик јер је правоснажно осуђен на годину дана и три месеца затвора због превара са субвенцијама.
Тако је Косово остало, фактички, без првих људи важних институција, а с различитих страна политичког спектра стижу оцене да се „Косово налази у најтежој политичкој кризи после рата”.
Продужава се стање опште конфузије на албанској политичкој сцени, све у шта су веровали Албанци пропало је и доведено је у питање, а пад владе Абдулаха Хотија само је још један симптом у низу системских промашаја, одсуства демократије и тоталитаризма који све време подржава међународна заједница.
Абдулах Хоти је, ионако, виђен као прелазно решење до доласка неког од тих господара који имају сву моћ и који су, према многима, и узурпирали Косово. Наследници Ибрахима Ругове и његова партија Демократски савез Косова воде грчевиту унутарстраначку борбу која после нових избора може ову партију послати на потпуну политичку маргину. Из тог табора, насупрот Хотију и Иси Мустафи, председнику партије, издваја се Вјоса Османи, која је садашњи вршилац дужности председника Косова.
„Пензионисаће се покрајински секретар ДСК, који је са само три одсто подршке до данас створио политичку сцену. Преварант се зове Иса Мустафа”, написао је посланик из те партије Хаџи Авдиљи и закључио да промена има име и да се зове Вјоса Османи.
Стална и непрекинута криза и политичка нестабилност, условљена катастрофалном економском ситуацијом, пандемијом вируса и непомирљивим унутрашњим противречностима креирала је атмосферу у којој се тражи решење које би Косово „ујединило чврстом руком и сигурном идеологијом”. Хашим Тачи је то већ једном урадио са својим саборцима. Страдали су Срби, Албанци сарадници Срба, Албанци припадници покрета Ибрахима Ругове, новинари… И нешто још важније, Тачи је био способан да произведе непријатеља који ће ујединити Албанце. У овом тренутку је у Хагу и то не може да уради. Његова в. д. наследница Вјоса Османи осула је у Тирани, пре неки дан, салве оптужби против „геноцидне” Србије и њене политике, али то нема значајнијег утицаја на уједињење Албанаца. Они већински живе у другој врсти кризе и сањају да побегну и са Косова и из Албаније. С друге стране команданти Ослободилачке војске Косова Тачи, Весели, клан Харадинај и остали – део су корумпиране и бахате власти која је своју „борбу” – на овај или онај начин – наплатила сваком грађанину анархичног и политички потпуно конфузног простора. Тај празни простор искористио је Албин Курти са својим покретом Самоопредељење вештим комбиновањем екстремног новоромантичарског национализма са лошом социјалном ситуацијом на терену. Он је Тачијев тоталитаризам настао на „светој борби и жртвама мученика”, доминацијом сурове моћи и тоталитаризма са америчком подршком, медијском контролом, преокренуо у нови идеолошки тоталитаризам. Он ће докрајчити односе Срба и Албанаца, јер генерација која већински није учествовала у рату и нема „крви на рукама” мора да се докаже и доказује се непрестано.
„Као политички субјект смо први и највећи и на Косову и у скупштини, и нема сумње да ћемо бити будућа већина, а већина људи нас подржава”, закључио је јуче Албин Курти, предводник велике групације младих и гневних људи који се препознају у његовој идеологији.
Посебно је питање његових односа са међународном заједницом која тешко прихвата начин комуникације који Курти исповеда управо у односима са онима који су практично омогућили функционисање оваквог система на Косову.
„Најважнија три догађаја у новијој историји Косова су бомбардовање Југославије, проглашење независности и мој долазак на власт”, понављао је Курти као председник у различитим приликама пред странцима, укључујући и оне најмоћније. У новим промењеним политичким односима у Америци једно од кључних питања је може ли Курти заменити Тачија и његову моћ, пословне и лобистичке интересе код старих америчких демократских јастребова.
Међународна заједница, на првом месту Америка, и повратак на сцену Медлин Олбрајт и старе демократске структуре из доба бомбардовања 1999. могу убрзати повратак Тачија из Хага и омогућити му да „стабилизује Косово”. Хашим Тачи двадесет година обликује своју истину, преобликује живот свих људи на Кoсову и систематски уклања трагове своје криминално-племенске групације, и то уз помоћ најбољих адвоката и делова западних служби и администрација. Он је већ био фактор мира и стабилности, а Курти то и да жели тешко тако брзо може да постане. Његова производња кризе је анархична и није наплатива као она Тачијева. Садржајно празна политичка љуштура косовских Албанаца може се испунити једино тензијама и сукобима. Паралисано је и то мало претполитичког живота, а моћ ће се до окончања процеса у Хагу селити од Рамуша Харадинаја до Албина Куртија. Овај први збрисао све сведоке и победио суд, овај други чека да ослободи своје великоалбанске идеје и коначно успостави вредносни систем ОВК који је према његовом мишљењу изневерила структура која се сада налази у Хашком трибуналу.
Из свега се јасно види да је демократија заборављена, да су људске слободе заборављене и да је важно одржати климави пројекат Косово на животном минимуму. Зато је у оној јединој америчкој реченици са почетка приче кључна реч грађанин, јер њега и његових основних права готово нема.
Постоји само у папирима у којима је Косово преписало савршене и непримењене европске законе. Срби остају у својој гето слободи, искључени из градова и одлука. За њихов опстанак је кључна способност трпљења као историјска константа, а не приштински избори за које с овдашњег Капитол Хила, очекују да ће бити „слободни, поштени и мирни”.
