Живојин Ракочевић: Овде је извор нашег народа

„Не памтим да је било више народа”, каже владика рашко-призренски Теодосије у Високим Дечанима. Ктиторска је слава Свети Стефан Дечански, у велику краљеву цркву не може да се уђе. Тај утисак и слика обележавају дан.

Они који су овде провели свој живот, као Пећанац Драган Божовић, имају осмех људи који памте зла времена и имају искуство повратка и радост обнове. Он има смирену реч за будућност и план шта треба поправити и где се може помоћи.

У беседи на литургији владика диселдорфски и немачки Григорије Дурић поставио је једно од кључних питања народа оптерећеног сталним сеобама и миграцијама.

„Ако нас неко пита одакле смо, свако од нас може да каже – ја сам из Пећке патријаршије. Ако нас неко пита ко сте – могли бисмо да кажемо да смо из Дечана. Ако нас неко пита шта су вам ти Дечани – могли бисмо да кажемо: То је оно место где су се загрлили исток и запад. На најчудеснији начин загрлили су се уметношћу. Све оно што је вештина и достигнуће западне уметности можете да видите ако станете напољу, испред Дечана, а оно што је изнутра – то је достигнуће православног истока и ту се загрлила та вештина с топлином. Такви би требало да будемо ми на овим просторима, где би требало не да гуше једно друго, него, као што је овде у Дечанима, да грле и допуњавају недостатке један другог”, говори владика Григорије у потпуној тишини, у огромном храму у који више не може да стане ниједан човек.

Кад су зазвонила црквена звона маса људи је подигла мобилне телефоне и окренула их према дечанском олтару, јер свако жели да за себе понесе звук и светлост боја које се преливају изнад њихових глава. Рекло би се да ова савремена слика има премало везе са запаљивим и немирним Косовом и да се ова маса света ни за највеће празнике не може видети у Београду или неком другом великом месту и граду.

„Наше је срце овде. Испуњени смо данас великим божјим благословима и милостима Светога краља Стефана Дечанскога. Овај је сабор наше велико укрепљење. Јер у нашем заједништву, нашој заједничкој молитви, јесте наша велика сила која препорађа цело наше биће и цео свет”, рекао је митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је предводио Свету архијерејску литургију. Објаснио је шта је у тешком времену, баш у овом тренутку, довело са свих страна огроман број верника и гостију: „Видимо где је срце нашег народа. Данас су се овде сабрали са севера, југа, истока и запада у велику лавру, манастир Дечане, као на свој извор. Показујемо да смо гране из светога корена Немањића. Да смо гране из тог корена који је родио Светога Стефана Дечанског. Сви смо ми негде у тој лози. Та лоза није само по крви, него је много више. Видимо, дакле, где је осећање, где је мисао и где је срце српског народа.”

Изнад свих ових великих речи влада нека врста духовне праксе и реалних веза којима политичка дефрагментација и границе мало значе.

„Не остаде ми нико на Цетињу, сви одоше у Дечане. Монаши се наш Божо Кнежевић”, каже свештеник Александар Лекић. Тај млади лекар, истакнути учесник промена и литија у Црној Гори, израстао у духовном контексту митрополита Амфилохија Радовића, примио је монашки чин и добио име по свом учитељу и духовнику. Тај дирљиви тренутак, реално и кроз личност, повезао је хришћански и косовски завет једног од најзначајнијих људи Српске православне цркве с младићем који почиње монашки подвиг носећи име и следећи наслеђе свог узора и учитеља.

На литургији коју су служили и епископи будимљанско-никшићки Методије и новобрдски Иларион, изасланик патријарха Порфирија, чином протосинђела одликовани су јеромонах Петар Ројевић из Високих Дечана, јеромонаси и професори Призренске богословије Исидор Јагодић и Никита Адамовић, а Удружење „Сви за Космет” из Подгорице овде почиње обележавање петнаест година свог хуманитарног рада.

Свечаностима у Високим Дечанима присуствовали су гости и бројни локални званичници, представници Канцеларије за КиМ, италијанског Кфора и различитих међународних мисија.