Живојин Ракочевић: Ова земља тражи ваше руке

Осојане и овај лепи крај избегли су такву судбину. Зашто је то тако? Одговори су многи: снажна подршка СПЦ, аутономно одлучивање шпанског Кфора, подршка државе Србије, потреба странаца да имају макар један пример успешног повратка Срба. На крају, и са ове временске дистанце, изгледа да је пресудила вера да се може опстати

Одржан тродневни „Ђедов сабор” у спомен на владику Амфилохија, човека који се, не први пут, нашао на правом месту и у тешком тренутку

У Осојану код Истока у Метохији обележено је двадесет година од најуспешнијег повратка расељених Срба на Косово и Метохију. Пре две деценије ништа није обећавало да ће тако бити: ригорозне контроле Кфора, потпуно уништене куће и зарасла имања, затрпани бунари и посечено воће, изразито непријатељско окружење, бодљикава жица и шпански тенкови… Намножени глодари улазе у шаторе УНХЦР-а и повратници који се колебају да ли да се врате и побегну од свега.

„Тих дана нисмо били нигде, свако је оставио неког свог у централној Србији. Услови страшни”, сведочи Малиша Ђурић, председник привременог органа општине Исток. Било је само питање тренутка када ће ова група невољника напустити овај крај, а онда се између развалина појавио митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одслужио је литургију и поручио: „Ви сте потребни овим светињама, ви сте потребни овој земљи. Ето, мало сте отишли са ове земље – неколико година – погледајте каква је пустолина постала! Ова земља вапије за вама, за вашим рукама!”

Повратници су стајали на остацима фасаде спаљене школе и комадићима разбијеног стакла. Митрополит Амфилохије је подигао славски колач према њима. Сви су стајали намрштени и дистанцирани, а онда је проговорио: „Ајте, браћо, да окрећемо колач!” На аматерском видео-снимку тог тренутка виде се први повратнички осмеси и нека врста поверења у другога и у живот.

Одлука је донета – остају да обнављају домове, имања, а многи и себе. За већину нема сумње да је у доношењу одлуке преломио митрополит Амфилохије. Зато је одавде и потекла иницијатива да се у Осојану установи сабор који ће носити име „Ђедов сабор” у спомен на човека који се, не први пут, нашао на правом месту и у тешком тренутку.

С друге стране, статистички гледано, повратак на Косово и Метохију је доживео готово потпуну пропаст. Прва фаза повратка заснована је на почетном ентузијазму који траје неколико месеци: обнавља се имање, зида се кућица и чини се да ће све бити добро. У другој етапи јавља се проблем недостатка посла и активни људи средње генерације схватају да не могу живети у гету: нема повратка деце, школе не почињу да раде, тескоба је најчешће помињана реч. Албанска администрација, уз повремене тешке инциденте и убиства, поставља стотине ситних препрека. У трећој фази, у десетинама села остају само старци у неомалтерисаним кућицама. Повратак у градове је толико неуспешан да се и данас смањује, ионако миноран, број Срба који у њима живе.

Осојане и овај лепи крај избегли су такву судбину. Зашто је то тако? Одговори су многи: снажна подршка СПЦ, аутономно одлучивање шпанског Кфора, подршка државе Србије, потреба странаца да имају макар један пример успешног повратка Срба. На крају, и са ове временске дистанце, изгледа да је пресудила вера да се може опстати.

„Прво смо рашчистили стакло и онај шут од спаљене школе и ту служили свету литургију. Та служба и речи нашег доброг митрополита биле су темељ одрживог повратка. То су биле речи наде, охрабрења и улиле су дух свежине у оно што је било запустело. За две године нисмо могли да препознамо ову земљу и ово место”, рекао је владика Теодосије.

На установљење „Ђедовог сабора” и на дан повратка у Осојане стигао је и новоизабрани митрополит црногорски-приморски Јоаникије, који је овде често долазио и са својим претходником митрополитом Амфилохијем.