ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Одлазак последњег Србина из Дечана

Радници комуналне службе искрчили су улаз у гробље и просекли растиње и шибље да се, као у неки зелени тунел, може унети Ћира Дечанац.

„Овде Ћира Дечанац, долазим брзо, да причамо”, најавио се једне зиме Бошко Ћирић из Дечана. Мршав, брзих покрета, другачији од оног предратног човека из дворишта Високих Дечана. Почео је да говори о детаљима и људима своје вароши као да их слика и као да их је јуче срео. Одсутност у његовим очима показивала је да живи то протекло време.

„Враћам се у Дечане, треба ми фиксни телефон.” Нико му није веровао, јер су се сви покушаји повратка, одласка у продавницу или шетње по градићу завршили псовкама, каменицама или пребијањима. Божидар Томић је 2008. године пребијен у Дечанима, имао је 75 година. Ћира Дечанац је све то знао и осећао, али није одустајао. Из похабаног старог именика, из којег су испадали папирићи, читао је наглас и окретао бројеве различитих телефона. Говорио је албанским језиком, као што говоре старци по планинским селима. Изгледало је да му је свака реченица фраза. Тврдо, свечано и одсечно понављао је да хоће да се врати у свој дом.

У Високим Дечанима био је готово део монашког братства. У дугим шетњама, на пола корака иза игумана Саве Јањића, причао је своје дуге приче и неостварене жеље. У стварности он се одатле, најмањим могућим корацима, примицао свом граду и дому. На крају је успео, уз само њему познате жртве, компромисе и одрицања. У књизи „Задужбине Косова и Метохије” остао је записан као човек који је сведочио о животу и људима дечанског краја. Потом се утишао и осамио, као човек који је стигао до циља, а онда је прошле недеље осванула вест: преминуо је последњи Србин у Дечанима. Нађен је закључан у свом дому, окренут лицем према земљи. Однели су га у Приштину на обдукцију и вратили комбијем судске медицине. Његова смрт није насилна. Дочекали смо га испред дечанског православног гробља поред којег се налази пункт Кфора с тенковским препрекама и осматрачницом и аустријским оклопним возилом. Радници комуналне службе Општине Пећ који живе у Гораждевцу искрчили су улаз у гробље и на неколико метара од улаза ископали раку. Просекли су растиње и шибље да се, као у неки зелени тунел, може унети Ћира Дечанац.

„Он је одлучио да овде проведе свој живот, без обзира на све тешкоће с којима се суочавао у животу, и у избеглиштву са својом мајком. Он је увек имао храбрости и снаге да живи с другима, поштујући друге људе. Од њега сам чуо само добро о другима. Господ Бог, који је милостив и који прашта и њему и свима нама, биће милостив у оној мери колико смо ми спремни да опростимо другима и да заволимо друге који живе с нама”, рекао је на опелу архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. Ивицом расеченог тунела од растиња, заједно с монасима, Србима из Метохије, стоји неколико Ћириних комшија Албанаца са свећама у рукама. Један радознали војник Кфора навирује и гледа шта се дешава, чује се певање птица и монашко „вјечнаја памјат”. Из шикаре се назиру три непорушена споменика. Неколико година после сукоба овде је сахрањена Мирка Стефановић и сутрадан је оскрнављен њен гроб. Тада је одлучено да је боље оставити липама, багрему, купинама, шљивама и боровима да расту и сакрију споменике од рушитеља. Одлазимо и остављамо крст Бошка Ћирића да чува успомену на људе једне вароши, на оне који чекају да се врате, на човека чије су очи гледале изван сваког зла.