ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Нешто је пошло по злу

Кад Петер Хандке са Софијом слети на Аеродром „Адем Јашари” у Приштини и прође поред огромног црног двоглавог орла, чека га Дејан Баљошевић у луксузном аутомобилу „oпел aгила 1.0”. Писац заглављен у задњем делу лимузине, коленима набада наслон Софијиног седишта. Ужасно је нервира, нешто је озбиљно пошло по злу. Да би смирили њену неприлагођеност конформизму одлазе у Ораховац у вилу Баљошевића коју ова породица рентира за 30 евра месечно. За ретке неупућене, српски део старог дела града Ораховац налази се на Косову и доживео је потпуни процват уочи и после НАТО бомбардовања, док је суседно српско село Велика Хоча са преко десет цркава из средњег века, одмах по ослобођењу 1999. и коначном уласку тенкова, постало туристичка атракција. Неуки балкански сељаци су овде, окружени бодљикавом жицом и тенковским цевима, почели производити вино које је одмах претекло марке port noval или romanee conti. Најближе поређење могло би да гласи Ораховац је Монако, а Велика Хоча је Сен Тропе. Ту Хандке пије бело вино из винограда који се овде негују од Јелене Анжујске, Софију брину веће количине и, може се рећи, нешто је озбиљно пошло по злу.

Ако се све наведено остави по страни, Софија воли Јелену Анжујску, она јој је земљакиња. Поскакује док гледа њен портрет на грачаничком зиду. Њен супруг је окренут леђима и више га занимају слапови светлости на фресци Страшни суд у Грачаници. Тражи према сопственој поетици успели тренутак на композицији. Нико не зна за њихове посете, ретке су фотографије, нема новинара и медија. Они овде имају пријатеље, они траже лица, неку врсту духа и препознавања. „Стигао је наш Пера“, кажу у Ораховцу.

А онда је Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност и албански део Косова је пао у транс колективне осуде и писања протестних писама свим познатим и доступним адресама. Придружили су се различити регионални ентитети, као да им од те осуде будућност зависи и као да се окрунило нешто од светиње њиховог идентитета и историје. Академије, премијери, министри, ратни ветерани, уцвељене мајке, ране што двадесет година никако не зарастају и само се обнављају најчешће мржњом, напали су писца. Дограбили су, свако према својој моћи, понеки камен да баце на Хандкеа. Испаљене су стотине фраза из вокабулара покојне Комунистичке партије Југославије. Већа количина несувислости, бесмислица и немогућих захтева одавно се није нашла на једном месту. Тако је, бар на тренутак, нобеловац Хандке, ако се искључи већина Срба, поново васкрсао несрећну Југославију. Одавно се више неписмености, некреативности и глупости са различитих страна није сручило на главу једног писца.

„Изгледало је да наметљиве појединости прљају и нагрђују људе и околину у којој се налазе“, гласи једна давна Хандкеова реченица. И десило се управо тако, свет који је напао Хандкеа највише је говорио о себи и својој фаталној мржњи. Но, ипак ће пажљивији читалац уочити да се једна особа, под очигледним утицајем литературе за плажу и љубавних романчића, истакла својим књижевним даром. Реч је о Вљори Читаку, косовској амбасадорки у Вашингтону.

„Нешто је озбиљно пошло по злу“, написала је Читаку и кандидовала се за Нобелову награду. Без обзира на отрцаност ове реченице иза ње се крије страх од долазећих процеса и било каквих промена Замрзнута истина успостављена бомбама није одржива, као што се ни демократија не успоставља разарањем и етничким чишћењем. Уплашили су се Хандкеа сведока, а он није сведок. Сваки његов поступак је супротан сведочењу. Он од једне реченице прави свет, слику, време.. Можда он покушава да свет и друге доводе у позицију сведочења. Вљора Читаку је у паници јер нема земљаке на грачаничком зиду, иако живи десет километара даље, она не може да чита светлост због националне страсти у којој други не постоје. Портрет који породица Хандке има на зиду у Грачаници је њена казна једнако као и Нобелова награда. А где су ту људи, обични, мали, понижени несрећници?

„Овде почива усамљени Валентин Рачинг… с најмрачнијим посмртним остацима, оплакан од најближих“, преписује запис са гробља у Корушкој 1987. године. Када је, двадесет година касније, стигао на гробље у Ретимљу код Ораховца није могао записати ништа. Мајке у црним марамама палиле су свеће поред једног јединог патрљка преосталог од поломљеног дрвеног крста. Неко је поред комада дрвета ставио црвену јабуку. „Ово је универзум бола”, рекао је Хандке и заћутао. Није рекао реч о албанским екстремистима који су уништили ово гробље. Од тада он овде долази тихо и гледа лица људи и фреске. Исто тако нечујно, примио је и књижевну награду „Златни крст кнеза Лазара“ 2009. која се додељује у Грачаници.

Јуче су се испред амбасаде Шведске, како је и најављено, окупили Албанци да протестују против Хандкеа. Организатор се није појавио, јер скуп није пријављен полицији. Говорници од који су неки имали беле капе са грбом велике Албаније, сећали су се Милошевића, Ранковића, Драже Михаиловића и, наравно, Хандкеа. Протест је одржан и званично одложен, могуће да ће их бити још.

У међувремену Хандке ће бирати лица и слике. Пре неколико година ушао је у Атеље Дома културе „Грачаница” на поду су лежале десетине графика. Одмах је препознао најбољу. Распеће „Без назива“, сликарке Милене Цветковић. Отишло је са њим из дубоке тишине и универзума бола.

Хандкеа не можете ни наградити, ни нападати јер „онај ко ми противречи, (тај је) мој анђео заштитник”, каже писац, деценијама пре ове Нобелове награде. Он се ретко може преварити, он осећа док стоји испред Богородичине фреске са котарицом у Призрену да су је палили 2004, да је вековима била испод малтера док је црква била џамија. Изнад свега, он зна да је фреска лепа. Он чита дух и пристао би да, сви који га нападају, ћуте заједно с њим у спаљеној Богородици Љевишкој.