Живојин Ракочевић: Награђени злочин

Све што је припадало Србима погођено је у срце. У распону од блиставих остварења средњег века до изолованих стараца у градовима страдала је читава једна цивилизација. Наступио је погром или српска Вартоломејска ноћ. Никада у својој историји Српска православна црква, за тако кратко време, није претрпела тежи ударац. Фатално насиље је поубијало људе, променило политички статус, елиминисало урбаност, онемогућило повратак расељених, уништило старе књиге, школе и библиотеке, градске средине и села, нематеријалну баштину и језик, гробља и споменике, вешало чак и животиње и широм отворило врата насилном прихватању туђе етничке слободе.

Погром је обележио страхом животе 120.000 Срба, Горанаца, Рома, Ашкалија и претворио се у једну од оних фаталних прекретница наше историје од којих се понекад рачуна време. Њиме је довршен процес гетоизације и деурбанизације Срба. Страх је постао начин живота, а трпљење и чекање слободе једини могући модел опстанка. Србима у свету и региону вратио је свест о Косову као месту страдања и, у великој мери, пољуљао веру у европске вредности.

Организаторе правда није ни дотакла, неким извршиоцима је суђено и добили су, према закључцима ОЕБС-а, непримерено мале казне. Косовски полицајци који су, у великом броју случајева, обезбеђивали логистику палитељима и убицама, избацивали Србе из својих домова и усмеравали масу прошли су потпуно некажњено.

Поред гломазног, неефикасног, незаинтересованог и, како су међу собом говорили представници међународне заједнице, балканизованог система који је 1999. године успоставила међународна заједница на Косову и Метохији развила су се три нивоа моћи, управе и власти: надинституције, институције и подинституције. Земље квинте и њихове амбасаде у Приштини, предвођене Америком, јесу надинституције; председник, влада, општине представљају видљиве и формалне институције; традиционалне племенске и, њима придружене, мафијашке структуре и мреже чине подинституције.

Консензус ових сила развијао се у заједничком деловању и мењању основних принципа мисије међународне заједнице: прво стандарди, па статус, затим и стандарди и статус и на крају статус без стандарда.

Погром од 17. марта 2004. означио је успостављање институционалне хармоније између ова три паралелна система, одустајање од свих стандарда и, коначно, тренутак одлуке да међународна заједница у потпуности призна независност Косова.

Само је таква управа могла дозволити и подржати лажну вест Радио-телевизије Косова (РТК) како су Срби псима отерали у Ибар албанску децу, која су се у њему удавила, и поверовати „хуманитарном раднику” Халиту Баранију, који је креирао вест и координисао медије. На исти начин, он је сателитским телефоном 1999. године јављао светским медијима како Срби спаљују Албанце у високим пећима Комбината „Трепча”. Иначе, јавни сервис РТК је због лажне вести која је била иницијална каписла за хаос „кажњен” тако што им је уплаћено 100.000 евра за обуку новинара и професионализацију куће.

„Шта ви хоћете?”, одјекивало је, неколико пута поновљено, питање у конаку манастира Грачанице, које је постављао младолики британски званичник Џон Сојерс. „Ви морате прихватити одговорност, ви сте одговорни”, понављао је док су га Оливер Ивановић, отац Сава Јањић и аутор овог текста засипали фотографијама, подацима, снимцима са терена и док се на улици дословно осећао мирис паљевине. У ваздуху је остало питање: како је могуће да смо одговорни зато што нас убијају?

Ватра се није ни угасила, а међународна заједница је одлучила да призна независност Косова и умири сопствене страхове, по којима би ова етничка стихија могла да се окрене према њима. Лаковерна је била и претпоставка да ће награђени албански национализам држати под контролом разорни исламски потенцијал Албанаца. Одлучено је да се хаосу да завршна форма, а припадници егзекуторског племена, маса, као пуки извршиоци националног посла у погрому, према подацима ОЕБС-а, остали су већински некажњени.

Тај фатални тренутак коначног обрачуна готово су сви припремали, па је и најлибералнији албански лист „Коха диторе” пре погрома позвао на линч речима: „Исти ти Срби који долазе на Косово из остатака београдског криминалног режима немају право на живот на Косову и представљају легитимну мету за нападе.”

Западне демократије и њихови најважнији експоненти на терену одлучили су да признају етнократију и тако, парадоксално, и код Срба и код Албанаца учврсте идеју да се злочин исплати и да је награђен.

Разарање Призрена

„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом кревету старица Наталија Крстић, рођена прве године после Великог рата. Читав живот она је певала старе косовске песме, а пева и у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије, у којој је горео Драган Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?

Граду три језика, граду три културе, граду православног, католичког и оријенталног господства нанет је смртни ударац. Уништено је све што је припадало Србима. Православље ни у једном нашем граду није било у таквој симбиози с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем, нигде код Срба, тако интимно и природно, у свим временима, није живело хришћанство. Те мале цркве су породична ствар. Оне су толико обичне и градске, на њихове зидове наслоњене су радње и ћепенци, њихови спољашњи зидови заправо су били унутрашњи зидови сиротињских соба и кућа. Све је изгледало као да је било под једним кровом. Призрен је остао без крова.

Мартовски погром је циклус насиља који је убио градове и све градско, варошко, полуградско, оријентално и касаблијско у животу Срба на Косову и Метохији. Последњи Срби по градовима су, до погрома, чували локалне говоре, веровања, предања, песме, урбане легенде, ношње, начин становања, сећања на занате и особене људе. Нестајање је легализовано, а при доношењу одлука моћним центрима политике није сметало питање: како сте за престоницу Косова признали етнички најчистији град у Европи? Парадоксално, уништавање стрпске цивилизације и живота, омогућило је да се данас лакше и слободније говори о косовском културном идентитету као категорији која надилази националне припадности и особености. Остаје одговор на питање: зашто сте палили и рушили ако је то ваше наслеђе и ако су то ваше светиње?

Нестанак најслабијих

„Није ми потпуно јасно зашто је онако уништено ашкалијско насеље у Вучитрну”, питао се један од високих америчких званичника који је дошао да „сагледа узроке и преиспита досадашње резултате” међународног присуства.

„Господине, историја је овде, знате, мало компликована, а ви изгледа нисте упознати са периодом када је Косовом управљала ашкалијска мањина: то је био период најцрњег терора, ашкалијска полиција, војска, административни апарат па онда ашкалијски језик као једини званични, страшна репресија у којој су Албанци неизмерно патили”, гласио је један од одговора.

Саговорник, навикнут на овакве поједностављене матрице, једва да је приметио цинизам. У општем хаосу ни несрећне Ашкалије, етничка група Рома која говори албански језик, готово нису примећене.

Без остатка је до последњег камена уништена њихова имовина, а о њиховом присуству и данас сведоче бетонске греде, једино што је преостало од њихових домова.

Иако су, после 1999. године, побегли у нови идентитет, иако су се сакривали у језику, лојалности и понашању, нису успели да се сачувају: зло их је открило и затрло, скоро без остатка. Срби су из Вучитрна прогнани 1999. Иза њих је остало старо гробље и Црква Светог Илије. Погром је све то спалио и уништио, а свештеник Богомир Стевић затекао је проваљене гробове и разбацане кости покојника.

Последњи материјални и духовни сегменти града нестали су, као што је овде, пет година раније – изгледа заувек – нестао новинар Љубомир Кнежевић, дописник „Политике”.

Фреске, иконе, слике

Катастрофални и најтежи ударац нанет је највреднијем живопису у Богородици Љевишкој. Екипа „Гласа југа” снимила је и фотографисала остатке аутомобилских гума и буради с нафтом, чије је паљење, неколико дана раније, у мрље претворило монументалне портрете српског и европског средњег века. Сјај и светлост који су избили после рестаурације средином двадесетог века и склањања отоманског малтера поново су утонули у мрак и зло.

Поново су нестали „рањени торзои лепоте”, како их је називао Душан Матић, а Христос Призренски и Богородица с котарицом, хранитељи сиротих, тешко су пострадали од чађи и високе температуре. Фреске у призренским црквама, неке рестауриране, неке сагорелог пигмента, данас изгледају као тешки болесници, бескрвни и потрошени. Хиљаде икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су век и по грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донетим из Сентандреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист „Шпигл” је своје војнике назвао зечевима с Косова.

Само су мрље на зидовима и неки старији невешто рађени ликови светаца изронили са голих и рушевних зидова храма Светог Николе у Приштини. Огроман број икона је опљачкан и нашао се на црном тржишту. Основни проблем је што никада нећемо сазнати шта је свака црква поседовала. Многе иконе или слике које су храмовима поклањане нису евидентиране и стручно обрађене, па самим тим не постоји ни траг о њима.

Тако су, на пример, из Храма Светог архангела Михаила у Штимљу нестале слике Уроша Предића. Однело их је или уништило зло погрома.

У суседном Урошевцу је из Храма Светог цара Уроша нестала збирка икона, а међу њима и она Свете Тројице, коју је 1896. насликао „Јосиф Радевич из Лазаропоља за житарске Трговце”.

Исту судбину доживела је и колекција икона из 18. и 19. века у Цркви Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, на чијим полеђинама су се налазили многобројни записи и натписи значајни за наш језик и филологију. Шта је било у Цркви Светог Илије у Подујеву више се нико и не сећа.

Нагорели анђео – дуборез, иконостаси

Дуборез, иконостаси и црквени намештај спаљени су, уништени, опљачкани или демолирани у храмовима и објектима у Косовској Митровици, Призрену, Штимљу, Вучитрну, Урошевцу и местима захваћеним погромом, а најважнији и највреднији иконостас у Приштини потпуно је уништен. Овај изузетни рад, настао у мајсторским радионицама у Дебру, превазишао је ограничења орнамената и уобичајених мотива и приближио се оригиналном уметничком остварењу. Његови аутори, три брата, која су и себе, из скромности, приказала на најнижем месту, изнад пода, годинама су на капителу вајала ове фигуре и композиције у дрвету и остварила успелу и необичну целину за храм приштинских Срба. Из тог дубореза говорило је стотине осећања, јављало се много старозаветних и новозаветних тема и мотива, изражавало се све оно што је хришћанска раја Отоманског царства у највећој тајности исповедала и чему се надала. Кров храма је пао на иконостас, па је уметничко дело горело данима и модри пламенови су избијали испод шута и под табанима нас који смо тих дана долазили у Храм Светог Николе.

„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве – то је један нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништавају највеће светиње православне уметности”, рекао је Грегорију Џонсону, команданту јужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он је обећавао да ће стати на пут злу и додао да је у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинајем, ратним командантом ОВК и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови. Ни у овој области не постоји прецизна евиденција шта је све нестало и уништено. Ко ће се сетити изгорелог гвозденог кревета краља Александра Ујединитеља, на ком је, у Великом рату, спавао последње ноћи пре него што ће из Богословије „Свети Кирило и Методије” кренути у лед Проклетија и албанских планина?

Књиге и библиотеке

Део калдрмисане призренске улице у старом насељу Поткаљаја затрпан је књигама. Неке су полусагореле, неке мокре, неке прекривене црепом и малтером. Књижевност за децу, историја, белетристика… Збирка приповедака Григорија Божовића „Неизмишљени ликови” надута од влаге, лежи посред улице. Водоводне цеви попуцале због паљевине „спасиле” су ову приватну библиотеку непознатог власника, која це заједно са домом изливала на камене коцке. Касније су војске и „обновитељи” овог насеља све сем „Неизмишљених ликова” бацили на локално сметлиште. Нико никада неће сазнати какве су и које књиге сагореле у Храму Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице и шта је све отишло у дим у епископској резиденцији и Богословији „Свети Кирило и Методије”, у Манастиру Светих архангела у Косову Пољу, у Основној школи „Свети Сава”, у средњошколском центру у Обилићу, у храму у Подујеву…

„Ове књиге је српској приштинској сиротињи послала руска царица Катарина, давно пре него што су градњу цркве Срби од турских власти измолили”, говорио је отац Мирослав Попадић ретким гостима и износио из олтара јеванђеља Катарине Велике. Дим и ватра погрома натерали су га да у подруму свог дома чека смрт или војску која ће га спасити. На срећу, извукли су га у последњем тренутку без ичега у рукама. Парохијску и личну библиотеку и она царичина јеванђеља зло је претворило у пепео.

Баш та књига је и направила храм, као што су песме Дубровчанина Андрије Качића Миошића које је својеручно преписивао неки учитељ из Ђаковице, у доба најгорег положаја хришћана у Турској, чуване до данашњих дана као највећа светиња и залог да слобода долази. Погром није преживела ниједна књига у цркви у Ђаковици, а ни у Српској улици у овом граду.

Гробља

Најдрастичнији пример систематског уништавања гробаља у погрому јесте монашко гробље манастира Девич у Дреници. Албанци су срушили и у скоро ситне комадиће претворили сваки надгробни споменик. До овога је, вероватно, дошло дан после пљачке и уништења манастира. Тог дана, наиме, од дима и ватре није било могуће на овакав начин уништити гробове, а тих дана је започето одношење камена за манастирских зидова, као и сеча шуме и воћака. Руља која је попалила српско повратничко село Бело Поље, чијег је предводника хицима из пиштоља усмртила једна америчка полицајка, скренула је од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстове. Парадоксално је да су касније „хероју” који је убијен покушали да подигну спомен-обележје, и то на месту погибије, између села и цркве коју су спалили и гробља које су уништили. На старом гробљу код Цркве Светог Николе у Приштини поломљена је већина крстова, а урушене су и мермерне плоче које су покривале гробна места и пале на посмртне остатке. Слично је било и на новом великом градском гробљу: „Поштовани пролазници, они су Албанци са југа. Молимо вас не скрнавите!”, забележила је, након погрома, поруку сународницима Албанцима професорка Митра Рељић. У до темеља спаљеном Манастиру Светих архангела код Призрена, са обе стране гробног места цара Душана, металним шипкама је покушавано уклањање и ломљење тешке камене плоче, која није претрпела већа оштећења. Тачан број надгробних споменика уништених у стихији никада неће бити утврђен. Монашко гробље у Девичу је обновљено, док већина оскрнављених, уништених, зараслих, преораних и затрпаних гробаља од 1999. до данас није обновљена.

Животиње

Док се у пламену звоник Богородице Љевишке њихао над Призреном, а буре нафте и аутомобилске гуме у прах претварали генијалне потезе средњовековног сликара у храму, учитељица Добрила Долашевић је покушавала да преживи линч. Пребијали су старицу, давили је и палили јој дом, а зло је имало лице неких њених ученика. Ничег јој није било жао, није, каже, ни понижена: „Жао ми мачка. Какав је то мачак био! Био је све време поред мене, није ме напуштао док су ме тукли!” У кампу немачке војске Добрила каже да јој жао животиње што је морала такву да је види, жао јој је што је мачак, који је највероватније удављен у диму, опет због ње, остао у заједничком дому. На њеном гвозденом кревету је отворена Павићева књига „Последња љубав у Цариграду”. Старица се опрашта са свим својим љубавима и са својим досадашњим градским животом.

Први налет руље није оставио готово ништа за собом. Животиње које нису украдене убијане су по шталама, двориштима, кућама: стока и живина у Чаглавици код Приштине, у Свињару код Косовске Митровице, где су, према извештају Хјуман рајтс воча, француски војници из кампа Кфора, удаљени неколико стотина метара, одбили да помогну Србима; забележено је убијање паса у манастиру Девич, Липљану и Гњилану.

У Обилићу су, од 1999. до погрома, остали само најтрпељивији и они који су имали храбрости да се задрже у граду после масакра старачке породице Столић (2003). Њих је погром коначно дотукао, буквално до последњег: цркву, школски центар, једину зграду и кућу по кућу.

На ивици једног од насеља, на скели коју је власник ставио да поправља своју сиротињску кућу, албанска гомила је обесила свињу. Набацили су јој конопац на врат, повукли преко металне шипке и тако је убили. Оставили су је да виси као бизарну поруку и власнику и Србима Обилића.

Феномен зла

Београдска политика је углавном доживљавала неуспехе на унутрашњем и међународном плану, привремено и формално одлажући капитулацију пред хаосом. Често је тражила решења са онима који јој подривају и узимају основе културе, идентитета, емоција, духовности и државности. Та политика, већ петнаест година, често личи на Тому Милосављевића из Липљана, једног од хероја из погрома. Када је албанска руља насрнула ноћу на његов дом, он је, с навученом плетеном капом на глави, заједно са палитељима утрчао унутра, ломио ствари које је прибављао целог живота и гледао како његови „саборци” то раде.

„Један је лопатом ударао фотографију мог најмлађег сина. Била је на зиду. Срце је у мени уздрхтало”, сведочио је Тома. Када су потпалили завесе, разбацане папире и породичне фотографије, вандали су побегли од пожара, а Тома је остао да гаси ватру. У неком од каснијих таласа стихије спаљен му је дом. Остале су му само тешке опекотине на рукама и црна мрља на месту имања у које је уложио цео живот. Он, ипак, није отеран: вратио се и обновио оно што је могао и што су му дали, приморан на нови контекст и туђу слободу. Вратила се и Српска православна црква и, на многим згариштима, подигла зидове, ставила кров, обновила живопис, поставила свештенике и, колико-толико, почела обнову живота и заштиту од зла и нестајања.

Феномен зла на Косову и Метохији је, ма колико изгледао заборављен, мрља и губитак савременог света. Звоно што у Подујеву, близу прелаза, звони у ватри погрома, док младић скаче и руши крст на куполи храма, чују и они Албанци који данас због обесмишљеног живота и несигурности беже на Запад.

(Овај текст је настао из делова различитих текстова и сведочења, прикупљаних и публикованих у протеклих 20 година)