Живојин Ракочевић: Метохијска острва слободе

Повремени догађаји на којима се окупи већи број људи искључиво су повезани са црквеним празницима и славама храмова у којима се састају, најчешће једном годишње

Шта се крије иза читавог низа инцидената који се ових месеци догађају у Метохији? Откуда се одједном појављују неке личности спремне да, после двадесет година од сукоба, постану жртве? Шта их подстиче да ставе све на коцку, укључујући и сопствени живот? Драгица Гашић из Ђаковице се вратила у свој стан и то је постала светска вест. На једну жену устао је читав град, институције, пало је на њу и дуго ћутање странаца, као и њихово чекање ко ће први да изађе са саопштењем и осудом лавине која се сручила на њену одлуку. Иако изгледа да се госпођа Гашић појавила изненада и ниоткуда ситуација на терену је потпуно другачија. Заборављени, понижени, одвојени од света српски повратници у ове средине, на различите начине годинама преживљавају и опстају. У њиховим животима све је редуковано и сведено на минимум: контакти са људима, сусрет са комшијама, набавка хране, лекова, ограничено кретање.

Повремени догађаји на којима се окупи већи број људи искључиво су повезани са црквеним празницима и славама храмова у којима се састају, најчешће једном годишње. На тим изолованим острвима живи један град, једно место или село неколико сати. Ту се виде године избеглиштва, повратници, сазнају се све новости једне, у највећој мери, нестале средине. У Истоку данас живе Момир Вулић, Милош Недељковић са мајком, Жарко Ђурић са супругом, Јефтимије Антић, Звонко Крстић и Ранко Љушић са супругом.

„Жељна сам воде источке”, каже Зорица Бековић у храму Светих апостола Петра и Павла у Истоку. Иза зидина ове цркве скупио се, на Петровдан ове године, метохијски градић Исток. Повратак у њега је већински пропао, јер није било могућности и услова да они који су му се враћали остваре нормалан живот. Остало је осам становника и црква коју чува косовска полиција. У њој седам година живи свештеник Небојша Секулић са супругом и четири сина.

„Бог је са нама, јер каже: ’где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима’”, говори присутнима док реже славске колаче са свештеником из Осојана Јованом Цветковићем. Храм је подигнут 1929. године. Поред улазних врата пише: „Споменик Краљу Петру Великом Ослободиоцу”. Онај ко је писао текст имао је потребу да сваку реч почне великим словом.

На Петровдан је пристигао различит свет. Унутар ових зидина сударају се детаљи садашњег стања и сећања на бивши град. Стоматолог Милосава Булатовић се озари при помену на своје старо друштво, на тренутке бивше среће: „Кад је зазвонило ово звоно – у мени се вратило све!” Ту је са унуком Вуком, ћерком Мајом, а њен зет Неша Пантић, домаћин славе, каже: „Неко три ноћи преспава у Београду па каже ја сам из Београда. Ми кажемо увек да смо из Истока. Исток велики, јер га не заборављамо.”

 

Овде се тешко и готово ништа не заборавља. Памти се да је у доба Другог светског рата црква била логор и затвор, да су у њој Срби мучени и пребијани и да су одатле одвођени у логоре по Албанији и Аустрији. Заједно са овим људима и њиховим домовима црква је пострадала 1999. да би је у Погрому 17. марта 2004. спалили и девастирали. Сем зидина остали су само метални свећњаци искривљени од ватре и паљевине.

И поред свега тога ово је острво слободе. На њему су кола полиције паркирана одмах поред цркве, полусасушена трава, откинута љуљашка за децу, пољопривредна алатка која чека да је узме неко од повратника из околних села, дрва за огрев, дечак са високо подигнутим крстом…

Као што је ова црква оаза сећања и слободе, тако се по Метохији, у различитим срединама јављају људи што своје домове и голе животе претварају у симболе и сведоке опстанка. Лепосава Мазић живи у центру градића Клина, има велику, руинирану кућу грађену за сина. Иза је њихов стари дом на ком још стоји натпис оних који су га заузели и који су по исељењу за собом оставили пустош. Она се највише радује новинама, неће ништа друго. Не престаје да говори: „Тражим неку благу реч. Ја сам и добра и тужна и осетљива и несрећна хвала вам за новине.” Родом је са Штрпца а драма њеног повратка у град и на своје прикрива се у дугој причи, препуној детаља и борбе да се остане на своме.

Мало даље у повратничком, српско-албанском селу Видање живи Стојна Недељковић. За себе каже да је инвалид сто одсто, а обрађује огромни пластеник. На питање ко јој помаже и коме даје храну она одговара: „Бог ми помаже, а храну дајем онима који не знају да раде.” Сама је, хода на два штапа, кад копа уместо штапова користи мотику. Ветар је однео најлон са пластеника. Његова вредност је око 600 евра. Било би, каже, добро да се то покрије, али може и овако. Воли да прича, мери сваку реч, може и да покоси траву.

У трећој средини, у готово савршеној изолацији, у селу Дуге Њиве живи Стана Пантић. Ретко има прилику да проговори реч на свом језику, немо се сусреће са својим комшијама који су користили њено имање. Живи као пустињак иза ограде коју су подигли дечански калуђери и која штити њен дом. Унутар њега: цвеће и огромни пластеник – парадајз, паприка, воће и поврће. Давно је остала удовица са три ћерке од којих је најстарија имала девет година. Њих четири су у великој кући дочекале рат.

„Кад је било да се бежи, ја пуштам стоку – краве нико није у селу имао боље од мене – деца вриште неће да изађу из куће. Знаш шта: сви – реко’ – ван! Нико се више није мучио за ову кућу него ја. Више волим ваш један нокат него све ово, шта ће ми све ово. Сине напред, где иде сав овај народ идемо и ми!”. Тако је Стана отишла у избеглиштво 1999. мучила се по Крагујевцу и Краљеву, удала ћерке и вратила се сама на своје. У малој, неомалтерисаној кућици без фасаде је провела године препуне страха, претњи, ноћних напада, а полицијски извештаји пуни су њених пријава. „Од страха сам се разболела”, каже кратко док показује место где је била стара кућа. Од ње су остале само улазне степенице, око њих је посадила јагоде и цвеће. Степенице не воде никуда, сем у сећања да је то био топли дом и да чека да буде обновљен овим женским рукама искривљеним од тешког рада. У тим женским рукама је способност и храброст да се преживи на острвима слободе у Метохији.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 16. 7. 2021)