Живојин Ракочевић: Људи изнад сваког страха
Фото: Живојин Ракочевић
Између неколико џипова словеначког Кфора паркираних на улазу у порту Цркве Светог Илије у Вучитрну долазе Срби на црквену славу. Унутар високих зидова скупља се једном годишње свет избегао и расељен, жељан града и сусрета.
Страхови и тензије који су подигнути до пуцања нису спречили ове људе да се сете свог града, места свога крштења, младости, упознавања. Црква је једино градско острво и место окупљања.
„Помени, Господе, овај град и све који живе у њему”, чује се на литургији коју служи новонаречени владика новобрдски Иларион (Лупуловић). Нико ко га чује и слуша не живи у Вучитрну. Кад је око 120 окупљених Срба кренуло у литију око цркве, он каже: „Надам се и знам да ће доћи дан кад ће ова литија кренути улицама града и донети благослов свима”. Храм Светог Илије у Вучитрну подигнут је 1834. године, као потреба тамошњих Срба, који су га заједно с манастиром Девич готово укопали у земљу, да се што мање види и да не смета турским властима. У њега и данас, као у катакомбу, улазе наследници тих трпељивих и предузимљивих људи, који су чекали слободу на готово исти начин као што се чека и данас.
„Моја кућа је била на Каљаји, ту у граду, нема од ње ништа, све је уништено”, каже Милан Димић, који у овој цркви види свој дом, остатке свог бившег града и начина живота и додаје: „Ја овде, морам да кажем, доживим удар емоција. Стигне човека све, али не плашим се, немам страха.
Са ћерком Хеленом, оцем и братом овде је стигао Дејан Савић. Његова породица је из села Врница испод Чичевице, планине поред Вучитрна. Сада живе у Прилужју, у селу им је све срушено – и кућа и црква и гробље. Највише жале за порушеним гробљем предака, а Вучитрн и ово парче земље за њих су несумњива светиња. Улазак у храм вучитрнских Срба сличан је уласку у спаљену катакомбу. Од фресака на зидовима остали су само тамне мрље и испуцали малтер па се тек понеки лик назире иза гарежи. На галерији у перници, тврдим предметом урезан неки натпис на албанском. Назиру се само остаци дарова и оних који су уграђивали овде своју веру и љубав. У једном делу цркве таваница се може додирнути главом, али се осећају толико потребна топлина и заједништво.
Град Вучитрн је место предања и стварне историје, у којем је породица обласних господара Бранковића у средњем веку имала двор, сачињавала уговоре и издавала повељу.
Фрескопис који је потпуно уништен настао је 1871. И старо гробље које се формирало око храма у једном тренутку је било потпуно уништено.
„Вучитрнци брину о свом гробљу и упорно обнављају све што може да се обнови”, каже професорка Митра Рељић, аутор књиге „Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина”.
Домаћин славе Петар Елезовић припремио је послужење за све. Има се утисак да зна готово све госте и да су дошли на његову славу у његов дом. Заједно са свештеником Симом Чимбуровићем брине о свима.
„Надамо се и молимо да је време суше за српски народ престало, да је време глади, да је време оскудице и невоља, ако не завршено, оно бар при крају. Да смо извукли поуке које треба да извучемо”, рекао је архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река.
Већина људи који овде долазе навикла је на живот с страхом, препознају га и суочавају се с њим на различите начине.
Из оближње ауто-перионице допире звук сличан сирени. „Је ли ово сирена за узбуну?”, пита у паници старија госпођа. Младић до ње се смеје и каже – она живи у Косовској Митровици.
Острво Светог Илије у Вучитрну је мала оаза слободе, а улазак у храм, као у катакомбу, испод нивоа земље, личи на улазак у косовску земљу. Тај простор, црн од ватре и паљевина, са заједницом људи која га воли изгледа као да се налази изнад сваког страха. Сведочи о дубокој оданости, трпљењу и истрајности народа који не заборавља своје духовне и културне вредности.
