Живојин Ракочевић: Лица сагорелих фресака и ризница сећања
Високе зграде са спуштеним ролетнама и, већином, празним становима. На врху једне од њих огроман натпис на албанском језику „Слобода има име”, испод је знак ОВК (Ослободилачка војска Косова) и на крају Хашим Тачи, Кадри Весељи и остали „ослободиоци” који се сада налазе у затвору Хашког трибунала. Мало даље је црквени зид из којег расте дрвеће и капија пред којом стоје косовски полицајци. С оне стране зида порушено гробље и делимично придигнути споменици, црква обновљена споља и сагорела изнутра. Тако изгледа Вучитрн на Цвети, на своју градску славу, ове године. У храм се улази степеницама које воде у земљу, јер су храмови у Отоманској империји, подизани на местима старијих цркава, морали да се укопавају и што мање виде. Припрата је толико ниска да верници теменом готово додирују таваницу. У граду у којем не живи ниједан Србин, његова црква је јуче била пуна до последњег места. Жене, деца, мушкарци стоје међу скелама и сагорелим фрескама чији се ликови једва назиру. На врху царских двери је арханђел Гаврило са једним поломљеним крилом. Отвара их отац Ђорђе Стефановић и говори о празнику, о животу, о свом расељеном народу и закључује: „Господ не осваја силом него љубављу!” То зна његова паства: „Народ прогнан, народ распет, али у цркви као на броду спасења.” Са њим литургију служе јереј Жарко Митровић и ђакон Василије Станишковић.
Свод цркве у Вучитрну личи на Србе Косова и Метохије и њихове животе. Све је напукло и сагорело, а они који, два пута годишње, напуне овај храм, изгледају као да излазе из фрагмената и сагорелих ликова ове градске светиње.
Управо тај град, његову историју и претке ових људи јуче је промоцијом књиге „Вучитрн од искона до изгона” оживела новинарка Љиљана Сталетовић. У спољној припрати Храма Светог Илије јуче је одржана прва промоција неке српске књиге у Вучитрну у последњих двадесет и шест година. Ову историју града у 300 прича и много фотографија издао је Архив Косова и Метохије, чији је директор Марко Марковић на промоцији истакао да се ради о „јединственој књизи која доприноси нашој историографији и расветљава вишевековну прошлост овога града и његових становника који су, иако сада прогнани, оставили неизбрисив траг. Свака од ових прича представља мали део давно несталог мозаика старог Вучитрна који је ауторка вешто склопила у занимљиву и читљиву целину”.
Пред публиком која је све време на ногама пратила промоцију, Вучитрнка Јасна Парлић Божовић је са пуно емоција истакла да теме које је обрадила ауторка могу бити повод за нова истраживања, као и да се ради о „ризници сећања, јер је обрађена или поменута већина породица које су у Вучитрну живеле”: „Нема нас у граду, али града има у нама.”
Љиљана Сталетовић је новинар и сценариста из овдашње старе породице и писала је и сарађивала, између осталих, за приштинско „Јединство”, НИН, „Политику експрес”, „Политику”, „Глас јавности”, РТС, а извештавала је из Хага, Каира, Брисела, Пекинга, Скадра, Софије… О својој најважнијој књизи каже да се ради о „оставштини протераних” и да је Вучитрнце вишевековно ропство научило опрезу и преживљавању: „Када су им седамнаестог јуна 1999. године војници Кфора (мировна мисија Уједињених нација) дали рок од два сата да напусте град, у избеглички завежљај спаковали су само најнужније и најважније: знање, васпитање и успомене.” И тада су, сведочи Сталетовић, као и вековима раније говорили: „Чувај, Боже, памет!” Сталетовић посебно истиче заслуге Драгише Мурганића из Вучитрна за настанак ове књиге јер је он уложио целог себе у овај град и Косово и Метохију.
У књизи, чије је излажење помогла Канцеларија за Косово и Метохију, приказана је славна историја града и српских владарских и племићких династија, Бранковића, Војиновића, Алтомановића. Овде живе Дубровчани, стижу времена ропства под Турцима, борбе за ослобођење, знамените личности, овде настаје и позната песма „Ајде, Јано, кућу да продамо”, коју је нарочито изводио и промовисао оркестар „Војиновић”.
Уместо овог давно угашеног друштва јуче су у храму наступали чланови друштва „Царски гласови” из Грачанице, Хелена Инић, Магдалена Савић, Симонида Ракочевић и Лука Живковић.
У мозаику историје, предања, истакнутих личности, избеглиштва и савременог живота издваја се текст „Навикавање на слободу” у којем се говори да су се деца после ослобођења 1912. „играла једино у својим двориштима. Женама и девојкама дуго је требало да се осмеле и саме, без ичије пратње, изађу и прошетају чаршијом”. Онда је дошао развој, фабрике, просвећеност, лекари, одавде је Србин оснивач албанологије, нови живот, али је у свим временима остало вучитрнско питање: „Како си с памет?” Један од одговора је да се овде памет привремено изгубила и да неправда има своје име.
Већ двадесет шест година нема ниједног српског детета да се поигра у Вучитрну, остали су само споменици Кула Војиновића и Мост Војиновића, нове власти су им укинуле историју и предање и они данас, према новој историји, немају никакве везе са Србима. Кулу је подигао неки илирски краљ, а испод моста већ одавно не протиче река Ситница, јер је нашла ново корито. Можда град Вучитрн без Срба највише личи на овај мост без воде, а слобода – два пута годишње – једино добије своје лице, када се међу ове сагореле фреске и иконе врате Срби, њихова деца и унуци.
(Политика, 14.04.2025)
