ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Косово нас спасава

Млада жена носи дете од полицијског пункта према манастиру. Пада му глава, спава, рано је и хладно јутро. Пре тога је, заједно са супругом, прошла кроз село Лауша, где су, дуже од километра, на сваких педесет метара, наизменично постављене заставе ОВК и црно-црвене заставе Републике Албаније. Зашто се ова жена одлучила на ризик, какви су њени мотиви и храброст, шта је то привлачи овом изолованом гету, смештеном у срцу једног великог сукоба?

Не може да се уђе у препуни храм. Празник је Светог Јоаникија Девичког, испосника и пустињака, који је побегао у ова пуста брда да се склони од света и људи. Његов Манастир Девич је и данас пустиња и једно од најусамљенијих места Српске православне цркве. Крвави вишедеценијски сукоби у Дреници оставили су читав овај крај без иједног јединог српског становника. Остао је само Девич и његово сестринство. Тешко похаран 1999, а уништен до темеља у погрому 17. марта 2004. Ништа сем сагорелих зидова, гроба светитеља и камења није остало, а јуче је у обновљеној светињи овде био највећи скуп откако памте они који долазе.

„Игуманија Анастасија је у манастир дошла са дванаест година, а каже ми да никада оволико људи није било”, говори свештеник Радивоје Панић. Његове везе са Девичом су нераскидиве: долазио му је и када га је заустављала ОВК, спасавао га и тражио стране војске да га чувају, стизао да служи у њему: „Немојте да ми се изгубите”, опомиње старију госпођу која је организовано, са групом, допутовала из Београда. Све што су сиротињске руке вековима овде правиле и придизале, а зло рушило, препуно је људи – већином младих. Родом из Дренице, отац Илија Шмигић је органски део ове пустиње: сед и насмејан као дечак, човек кога је подигла ова сиротиња изгледа као да је у родитељском дому. Сиротиња је кључна реч која стоји изнад ове светиње од тренутка када се Свети Јоаникије Девички одлучио да живи у шупљој букви и да се моли за цео свет, да лечи болеснике и да му долазе, тражећи утеху и срећу. На педесет километара налазе се сјајни Високи Дечани и Пећка патријаршија, седиште српске цркве, али се локални сељаци у Метохији и Дреници заклињу само у Девич. Овај светитељ је њихов брзи помоћник, он личи на њих, његова мала сиротињска црквица вековима личи на њихове сиротињске колибе и кућице, он је део њих – на његов празник се не ради.

„Ја сам волела мати Параскеву и имам много фотографија са њом”, каже једна старија госпођа, дотерана као за бал. Игуманија Параскева је поделила сваку муку ове светиње, сваки бол околног српског становништва, а иза ње су остала драматична писма о нападима, паљевинама, притисцима и прогонима у доба комунистичких власти. Ништа није прекинуло везе Девича и народа. У погрому 17. марта 2004. поломљен је њен гроб и здробљени крстови на целом монашком гробљу у оквиру манастирских зидина. Професорка Митра Рељић, која двадесет пет година проучава скрнављења гробља, тражи старе споменике око манастирског комплекса, а јуче је на крају Девичког имања, ограђеног бодљикавом жицом, пронашла поломљени крст и једино се на њему, међу десетинама уништених споменика могло прочитати: „Овде почива Недељковић Станоје, умро 2. VII 1957. год. у својој 105. години живота. Спомен му подиже син Јордан”.

Свету литургију јуче су служили су митрополит црногорско-приморски Јоаникије, митрополит рашко-призренски Теодосије, митрополит милешевски Атанасије и изасланик патријарха Порфирија, епископ новобрдски Иларион. „Сва сила Божја и наше спасење дошло је са крста, зато наше Косово и Метохија, распето, јесте наше спасење. То треба да знамо – а знамо чим долазимо у оволиком броју у наше светиње. То најбоље показује чије су оне и коме припадају”, рекао је митрополит Теодосије. „Дошли смо да се молимо за цео род наш хришћански, људски, за сву децу Божју свих времена и простора, да се зацари мир и да доброта надјача оно што јој је супротно”, рекао је у беседи митрополит милешевски Атанасије, додавши да се на овом месту појавио оригинални човек по Божјем промислу и за свако време.

„Светац нас обнавља Божјом милошћу са неба и оснажује нас и просветљује нас благодаћу Божијом”, рекао је митрополит Јоаникије и додао: „Свети краљ Стефан Дечански, Свети Јоаникије Девички, Лазар Косовски, свети патријарси и архиепископи пећки, они чувају не само Косово и Метохију него чувају душу српском народу и обједињују нас. Сви ми који негде друго живимо па дођемо, сви се духовно обогатимо.” Митрополит Јоаникије је указао на кршење најосновнијих људских права патријарху српском Порфирију, ком је забрањено да посети Пећку патријаршију и који непрестано понавља да је то његов дом: „У ово време видимо једну велику неправду, да силе овог света, иако се хвале људским правима и цивилизацијским достигнућима, крше основне законе и газе основна људска права и не може српски патријарх да дође у свој дом, него мора да тражи дозволу од других. Али и то ће проћи – то је вапијућа неправда према Пећкој патријаршији и свима нама”, навео је митрополит, закључивши да живе наше светиње и обнављају све нас.

Делима практичне обнове радују се Никола Поповић са Његуша, Милан Марковић из Мораче, једнако као Драган Илић из Косовске Митровице, који је са својим пријатељима, ове јесени, донео петнаест тримера и покосио све што је могло да се коси, и поток испод манастира, где се на извору лековите воде налази мала капелица подигнута у доба патријарха Павла.

Хиљаде људи су дошле у Девич упркос страховима и инцидентима, противно хапшењима и страшним порукама – нису ни приметили полицију која их дочекује на почетку острва ограђеног жицом. Сви су некако стигли на своје: међу рушевине и светиње, међу поломљене крстове и људе препуне ожиљака. Стигли су са свих страна као на најважнију свечаност, као на место радости и утехе.