ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Коме звоне неродимска звона

Преко остатака капије улази се у густо растиње, у сигурну заштиту од сваког погледа. Управо је то прва брига: избећи сваки поглед, сакрити се. Испод тог крова од бршљана, багрема и колутова купине не види се ништа, а остаци гробова на стрмој падини вире из земље, поломљени и изврнути. Ни они се више не могу видети. Само понеко име и много пужева на изданцима дрвећа, на гробљу у Неродимљу. Среда, пред Васкрс. Овде дуго није долазио нико, нема ни остатака свећа. Чују се гласови на албанском.

„Овде је сигурно, је ли неко почео да се окупља око вас? Идите ви, направите један круг око села, па се вратите”, шапућем у телефон Синиши Живићу, најбољем познаваоцу путева на Косову и Метохији. Остаје се међу неродимским именима, сунце је иза брда и смањено је светло. Са поломљених плоча чита се Велизар, Милутин, Тројан, Манаска… Шабић Наћа је једини имао среће, његова хумка је читава. Имају ли ови људи потомке и јесу ли заборављени? Изнад некадашњег комплекса био је велики бор што га је, према народном предању, засадио цар Душан. Одмах је спаљен 1999. године, али су усред ове шикаре израсла два нова стабла бора. Остатке Цркве Светих арханђела није могуће наћи, можда је под отпадом и смећем или је на крају, поред новог пута и нових албанских кућа. У прах су претворени различити слојеви фресака од 14. века до 1700. године. Од свега је остао звоник, из њега штрче нагореле греде. Лекар Иван Радић из Урошевца, радећи у неким страним и хуманитарним организацијама, чуо је да Албанци говоре како после разарања свих светиња овог краја ноћу звоне звона са срушених неродимских цркава или са минираног манастира Светог цара Уроша Нејаког Немањића, који се налази изнад села. Крећемо даље у потрагу за фрагментима уништеног српског живота између лепих албанских домова. Професор географије Драган Кукурековић из Доње Гуштерице код Липљана показује остатке бетонских греда на месту где му је живела тетка. Знао је сваку воденицу на реци Неродимки: „Овде је била воденица Калуђерка, имала је четири камена”.

Ту је стара школа, амбуланта, оронули соцреалистички дом културе. „Овде су живели Парлићи”, препознаје свештеник Саво Шмигић остатке кућа и завичаја своје супруге у крају који се зове Доње Неродимље. Остатке цркве овде нисмо успели да пронађемо, као што десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај. Страх је пресудио.

Њихов земљак Златан Крстић одселио се одавде пре 40 година, долазио је повремено код мајке, чешће након очеве смрти, па је и 14. априла дошао до Урошевца да узме нека документа. У рату није учествовао, није ни био ту, али га је Башким Нуха „препознао”, показао прстом на њега и оптужио га за ратне злочине. Спроведен је у посебно чувани затвор код Подујева. Башким се састајао са Златаном протеклих неколико година, јер су завршавали документацију за превод земље коју је породица Крстић продала породици Нуха још осамдесетих година прошлог века.

„О исходу поступка заиста не бринем и сигуран сам да ће Златан бити ослобођен. Једино забрињава његово здравствено стање. У протеклих шест месеци пет пута је оперисан”, каже његов адвокат Дејан А. Васић. Човек је невин и страх који је произвело његово хапшење једнако је разоран као систематско уништавање српског Неродимља.

У ранијим ропствима, ратовима, окупацијама и међусобним обрачунима овде су, ипак, преживљавали људи. Од летњих двораца Петрича, неутврђених српских престоница, отворених и лепих места остало је локално становништво, снажно предање, свет приче и легенде, писани извори и догађаји који су месту дали снажну особеност и положај у историји. Овде је испустио душу највећи градитељ цркава и покровитељ уметности код Срба Милутин Немањић, а десет година касније, 1331, ту су се сукобили његов син Стефан Дечански и ојачали краљевић Душан, потоњи српски цар. Одатле је Дечански краљ одведен у Звечан и погубљен. Несигурна времена распада државе, несрећни и фатални пораз Мрњавчевића на Марици 1371, а потом, неколико месеци касније, и смрт цара Уроша, последњег великог Немањића, дали су много повода да се око Неродимља исплете легенда. Као у витешком роману, смењују се пријатељства и издаје, властољубље и смерност, светост и Божја казна. Одговоре на питање због чега се догодила пропаст делимично је давало предање, а патријарси после обнове Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и Макаријем постају чувари државности и наследници Немањића. Тако ће, двеста година по Урошевој смрти, запустело Неродимље наново извести на историјску позорницу патријарх Пајсије Јањевац у „Житију Светог цара Уроша”. Неуморног путника, брижног чувара књига, обновитеља цркава, писца и дипломату тргао је из сна последњи Немањић реченицом: „Зашто ме забораву предадосте?” Та реченица је повод за настанак драме у Неродимљу, а у њој Вукашин убија Уроша, који се потом јавља као светитељ и обновитељ места. За њега патријарх Пајсије те 1594. године каже „да је и црквено кубе коначно пало, и пребивалиште постаде разбојницима и зверима, и пуно смећа беше, јер се нико није бринуо о томе”.

Где су данас цркве Неродимља, где су данас људи Неродимља и да ли смо их предали забораву? Ко се брине о њима, ко склања ово смеће са њих? Никола Лукић је имао пет месеци када су га однели из Неродимља ратне 1999. године. Данас, осмехнут, с пијуком у руци ради на обнови манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Копа пажљиво између старих зидина и новог конака. Тројан Парлић, из старе породице учитеља и међуратних песника, дочекује госте у манастиру Грачаница, тумачи ликове и композиције фресака, говори на неколико језика шта је то толико важно и вредно у последњој задужбини краља Милутина. У завичај није отишао деценијама, не може ни уочи овог Васкрса, има нека унутрашња сила која га зауставља. Исто је и са Славком, он се на помен свога краја само мало замислио и одговорио: „Не могу у Неродимље”. Златан Крстић је сада невин у затвору. Он је на врху пирамиде страха, раздвајања и разарања која је овде вековима начин живота. Опис патријарха Пајсија који говори о запустелом Неродимљу после двеста година од пропасти државе сличан је разарању и стању које се затиче данас, двадесет година после рата, у двадесет првом веку. У турском ропству преживели су људи, данас је овде тешко пронаћи трагове српског присуства.

Хоће ли страх, уочи овог Васкрса, предати забораву Неродимље и хоће ли му следећег пролећа неко доћи да запали свећу, поред кућа од којих су остале греде што личе на костуре, поред рушевина цркава, поред старих школских зграда, поред поломљених гробова утонулих земљу и шикару. Крвави сукоби у којима су страдали и Албанци 1999. године, послужили су за коначни обрачун са Србима. Зато никад нећемо знати у којем се правцу окреће циклично зло и страдање. Време је такво да никад нећемо знати коме звоне звона Неродимља која повремено чују локални Албанци.