Живојин Ракочевић: Ко ће нас раздвојити од светиње

Фото Живојин Ракочевић

„Откуд ви овде?”, питала је својевремено новинарка М. В. митрополита Амфилохија Радовића. Био је снег и мећава. Изашао је пред групу новинара из разорених конака манастира Девич.

„Како откуд ја овде?”, узвратио је, а онда кренуо да говори о Диоклитији, Немањићима, Балшићима – па све до Карађорђевића и Јосипа Броза. Сви су ућутали и смрзавали се, он је само отресао снег са браде, док су из историје излазиле личности, неке друге – свете историје. Никад га нико није питао нешто слично: откуд владика у цркви, откуд монах у пустињи, откуд он код свог светитеља и на својој светој земљи. Ћутали смо тада, молили Бога да заврши и проклињали њено питање. С друге стране, гледајући разумно, питање је било логично и оправдано. Шта ту ради један од првих људи Српске православне цркве, саговорник и пријатељ моћних, и пријатеља и непријатеља? Шта ради човек са светским докторатима и почастим, на месту где је, у првој половини 14. века, у шупљој букви живео и Богу се молио Свети Јоаникије Девички?

Јуче је био хладан дан, магла у целој Дреници. Негде између села Воћника и Пољанца аутор овог текста у ретровизору види велику икону Богородице на предњем стаклу аутобуса који га је пристигао. Из Будве је, зна где иде, и обилази нас између албанизованих имена на знаковима поред пута и споменика „ослободилачке војске Косова”.

Логично и оправдано питање гласи: Откуд они овде?

На улазу у манастирски комплекс косовски полицајци узимају документа. На вратима црквене порте игуманија Анастасија дочекује госте и изгледа као да свако лице уписује у своје срце. То је осмех који види свако добро у вама, преживео је све девичке несреће. Пет стотина људи стиже међу зидине и у сиротињску црквицу Светог Јоаникија.

Једна госпођа са шеширом дуго клечи испред ћивота с моштима светитеља и нервира ред људи који чекају да се поклоне светитељу. Његов гроб је последњи пут разорен у мартовском погрому 2004. Тада је уништено, сагорело и опљачкано све сем голих зидова и свечевих моштију, јер је он, како је у беседи рекао митрополит Теодосије, „дубоко у гробу испод његове цркве”. Отишао је у пустињу у 15. веку, када је српски народ заједно са својом државом падао у ропство, а могао је живети у грандиозним Високим Дечанима, Пећкој патријаршији или Студеници Хвостанској.

Од тада до данас тешко је набројати сва разарања која су погодила ово место. Светац је увек био ту, а народ се и данас у Метохији просто и једноставно заклиње: „Жив ми Девич!” Јуче је храм био место где су оживели породице, презимена, изгубљена села и истакнути појединци. Зато је могуће да три генерације породице Шмигић, свака за себе, долазе у Девич као у своју кућу. Он им се свима нашао и налази као ослонац, реална подршка и духовни оријентир. Отац и син, свештеници Илија и Саво, не скидају осмех с лица. Свакога препознају кроз светињу.

„Долазили су овде многи: владари, сиромашни и богати, здрави и болесни, и многи су нашли лека, а многи су били кажњени јер су се дрзнули пред овом светињом”, говори митрополит Теодосије и закључује да „наш народ долази у светињу да се сретне са силом Божијом”.

Он сведочи, као и његови верници, разарање и васкрсење и наглашава чињеницу да никада више људи није посећивало светиње Косова и Метохије. То јесте изненађење последњих година и владика Теодосије посредно одговара на питање откуд сви ти људи, на местима страдања.

„Ко ће нас раставити од наших светиња?”, упитао је он и послао поруку да „неће бити потребни ни папири, ни резолуција да потврде да су ове светиње наше”.

Девички храм обнавља се у овој пустињи, али он једнако постоји и у људима који му долазе или до којих допире глас о њему. Из Котора је дошао Вељко Дујовић, из Краљева Драган, из Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић, из Грбља Никола, а домаћини славе, Милош и Милија Јанићијевић, иду од једног до другог госта и труде се да сваком од ових неколико стотина људи кажу лепу реч. У једној великој славској просторији пева Хор Призренске богословије, а у другој наступа Мишко Радовић, џезер и рокер, са својом дружином хармоникаша.

Свети Јоаникије Девички вековима је брзи помоћник и љути светац. Једна прича књижевника Григорија Божовића говори о томе како се са Светим Јоаникијем посвађао свештеник Стоша из села Воћник, јер су Арнаути убили манастирског слугу. Поп Стоша се наљутио, затворио цркву, погасио кандила и свеће и бацио кључ у дубоки поток. Тражио је да Свети Јоаникије врати зло Арнаутима. После неког времена тражио је кључ по потоку, док су се из манастирских конака чули гласови ослободилачке војске која је ту дошла, те 1912. године.

Јуче два дечака, тек проходала, неуморно трче између зидова, скачу по степеницама и играју се. Откуд они овде? Да ли су гласови литургије, музике и песме слобода оних који ту живе и слобода оних који се светињи враћају?