Живојин Ракочевић: Харадинај, господар живота и смрти

Писац и новинар из Грачанице Живојин Ракочевић сматра да је Рамуш Харадинајпо трећи пут постао побjедник Хашког трибунала и по трећи пут понизио европске вредности и тај суд.

Све то је урадио, управо уз подршку Суда и међународних управитеља КиМ. Када га је претходни пут, у рану зору, у насељу Драгодан у Приштини испред огромне кућерине, са сузама у Хаг испратио шеф Унмика Сорен Јесен Петерсен, схватили смо сви, и Срби и Албанци, да је Европа одумрла и одустала од овог простора, преноси Радио Контакт Плус.

Имате ли нека сазнања о тим злочинима?

– Док је Харадинај још био у Хагу у нашу редакцију дошао је старији Албанац са текстом о убиству Вучића Вуковића и Изета Гутића из околине Пећи. Детаљно је описао мучења, његове покушаје да их спасава, причао како нису помогле никакве молбе да се Вуковић ослободи, јер је Авдуљ Шаља добио наређење од команданта оперативне зоне Дукађина Рамуша Харадинаја да се пребаце у Јабланицу. Тамо су после многих тортура стрељани и никада се није знало за њихове гробове… Вучић Вуковић био је један од најмирнијих и најбољих људи у Дубовику и сви су га Албанци знали, написао је овај сведок.

Да ли је тај Албанац сведочио?

– Убрзо се на вратима наше редакције појавио хашки истражилац и затражио састанак са потенцијалним сведоком и аутором текста. Позвали смо га и пристао је да се виде, уз услов да не откријем његово име и презиме. Дозволили су да присуствујем разговору који се обављао по тачно утврђеној методологији са укрштањем великог броја података, имена, убистава, отмица. Сведок је много тога знао и на крају се резигнирано обратио речима „Ви ћете пустити Рамуша, он је слободан човек!“. Хашки истражитељ му је љутито одговорио да није у праву. Остао је при томе да је у праву и прокоментарисао: „Дали сте Рамушу из затвора више слободе него што је ја овде имам.“

И био је у праву?

– Није прошло много времена, Харадинај је стигао и прослављен је као херој у Приштини. Старац је још жив, али је страх победио живот, а Харадинајева слобода контролише живот до последњег детаља.

Има ли позив у Хаг везе са његовим противљењем подели Косова које су, како се спекулише, договорили Вучић и Тачи?

– То је мало вероватно, јер они су апсолутни господари КиМ и ту моћ не желе да изгубе. Подела је, у свакој варијанти, стварање велике Албаније. А ко ће имати власт у великој Албанији то није сигурно и шта да радите без непријатеља када, једном заувек, изгубите тако моћан фактор уједињења као што су Срби.

Како коментаришете сазнања Раде Трајковић да је Тачи као првооптужени за трговину органима саслушаван сатима и да му је наставак дијалога важан за одлагање тог судског процеса?

– Они само треба да отворе фиоке, да замоле НАТО, да освеже памћење и кажу шта је било у оном контејнеру са доказима из Жуте куће где су, према наводима, жртвама вађени органи. Да је тако, тај разговор би био само формалност, али тај злочин је нека врста иницијације и обрнутог посвећења. Везе између тих људи су изнад сваког сродства, много је одговорних на свим странама и међу странцима. Зато је нестао контејнер, зато су без трага нестали људи, зато се онако на помен Жуте куће смејао Бернар Кушнер у Грачаници.

Одражавају ли се препуцавања Београда и Приштине на положај Срба на КиМ?

– Ми смо у тамном вилајету и шта год да урадимо није добро. Конституисао се гето као начин живота и заштите, ту је релативно сигурно. Ван њега, у обрачуну са Београдом ми смо нека врста талаца, јер се све одједном промени. Продавац, полицајац, чиновник, комшија окрећу главе и косовског Србина, Горанца или Рома виде као кривца. У тим, како кажете, препуцавањима, Срби јужно од Ибра, а има их 80.000, највише страхују од поделе. Отворила би се прилика за егзодус и уништење најважнијих духовних, културних и државних остварења нашег народа, створио би се модел за поделу Македоније, Црне Горе, БиХ, јер се, прекрајањем граница Србије, показало да Косово није јединствен случај како су странци тврдили.

Је ли добро да косовски Срби имају само једну политичку опцију и како се то одражава на живот људи?

– Никад једна опција није добра, она овде повећава осећај изолације и затвора који нам је споља наметнут. Сужава се капацитет, нема малог плурализма, идеја. Људи осећају тескобу и очајнички су им потребни најбољи професори, лекари, економисти, само тако гето може да постане град и да има перспективу.

Оливер, рана која крвари

Како коментаришете чињеницу да је прошло много времена, а помака у истрази убиства Оливера Ивановића нема?

– Има рана које никада не зарасту, а смрт Оливера Ивановића је наша заједничка рана која тешко и обилно крвари већ годину и по дана. Кроз њу одлази део наше перспективе, део грађанске свести, део борбе да се сачувамо као нормалан свет. Његов недостатак је фаталан, а на основу чињеница јасно је да су га, од тренутка када је сачувао Косовску Митровицу, 18 година на различите начине убијали Албанци, странци и српски криминалци. То је пуцањ у већину неостварених жеља од слободе до економије, зато је тако тешко наћи, чак и онога ко је повукао окидач. Његова смрт је позив на реформу нашег система, на борбу за вредности које се овде чувају за нашу духовност, културу и државност.

Награђивани поета

Рођен је 1973. године. Дипломирао на Филолошком факултету у Приштини на Катедри за српску књижевност и језик, а магистрирао на Универзитету у Београду.

Директор је Дома културе у Грачаници и члан Одбора Агенције за борбу против корупције.

Био је главни и одговорни уредник на КиМ радију од 2000. до 2008, а од 2001. до 2008. председник мреже удружених радиостаница КиМ и главни уредник магазина „Глас југа“.

Објавио је четири књиге поезије.

Добитник је низа признања, између осталог Бранкове награде Матице српске у Новом Саду, Универзитетске награде Приштина, награде „Милан Пантић“, Повеље Радио Београда, а ове године и Културног обрасца Министарства културе.

Извор: Vesti online