Живојин Ракочевић: Бол залеђена готово две деценије

Ваш опстанак овде јесте једна велика победа. И ту треба да останете доследни вашем призиву и вашим прецима – да постојимо на месту страшном, рекао је епископ Иларион

На средини гораждевачке цркве с леве и десне стране великог распећа стоје две мајке. Стоје непомично и гледају испред себе, у подножје оног крста, као да су ван света и времена. Десно је Сенка Јововић, којој је на реци Бистрици убијен син Иван, а лево Гордана Дакић, чије је тринаестогодишње дете, Панто, смртно погођено на виру пре деветнаест година.

Око њих су породице, унуци, родбина и све оно што би њихов живот требало да учини испуњеним и срећним, али су оне овде основни носиоци бола и несреће овог краја. Изгледа да се тај бол претворио у грч који, готово две деценије, задржава исту муку, исто осећање неправде и немоћи, задржава лице залеђено и немо. Зато мајке одавно ћуте и не говоре ништа иако су све очи парастоса окренуте према њима. Сенкина рука је чврсто стиснута и непрестано помера три прста, као да окреће невидљиву бројаницу и разговара са сином Иваном: подсећа га на обећање којe joj је дао да неће ићи на бистрички вир на купање. Узалуд! Живот је био јачи и радост живота деце из гета одвела га је тог дана на реку. „Мајчино срце је знало да је Иван страдао”, рекла је пре десетак година, сећајући се тренутка кад је чула рафале са Бистрице.

„Човек не може да прихвати губитак никада, зато туга остаје у дубини душе све до онога дана док се с њима не будемо срели. Не у некој причи и имагинарној будућности, него док ви, родитељи њихови, не будете могли поново да их загрлите, док у том небеском колу заједно не заиграмо – нећемо моћи да се утешимо. Зато је, на неки начин, живот прекинут – прекинут свима нама”, рекао је на беседи после литургије и парастоса викарни епископ новобрдски Иларион, изасланик владике рашко-призренског Теодосија. Он је поменуо пострадалу децу из Пребиловаца, Јасеновца и подсетио да се сила божја савршено показује у немоћи.

„Ваш опстанак овде, можемо рећи на стратишту, јесте једна велика победа. И ту треба да останете доследни вашем призиву и вашим прецима – да постојимо на месту страшном. Окупили смо се због деце која су, у времену у ком је највеће зло тријумфовало, имала снаге да се радују животу. Притиснута уза зид, у неком ћошку постојања, та деца (Иван и Панто) нису одустала од радости, од игре. Нису одустала од чуда да се на тој реци радују. То је хришћанска победа и победа јеванђеља”, закључио је епископ Иларион, игуман манастира Драганац.

У овој Цркви Успења Пресвете Богородице све изгледа исто као оног дана када су убијени Панто и Иван, мало тога се променило и у самом селу, тек неколико помака у инфраструктури Гораждевца, највеће српске средине у овом делу Метохије.

„Ја не могу да очекујем од убица да пронађу ко нам је убио децу. Уздам се у нашу државу”, каже Милисав Дакић, отац убијеног Панта.

Тог дана су тешко рањени Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић и Богдан Букумирић. Њихов третман у пећкој болници је био катастрофалан. На тешке прострелне ране Драгани и Ђорђу стављен је гипс. Глас честите службенице Уједињених нација Дарије Шафранић допринео је да се рањена деца евакуишу и спасавају.

„Недељу дана пре него што дође овај дан и недељу дана после њега, свако има потребу да се повуче и да нађе свој мир. Данас је све исто, само нема сирена и није температура четрдесет. Ми чекамо да се починиоци пронађу и обнављамо бол. Моја ћерка Драгана је пуних пет година чекала посао у Гораждевцу, а завршила је факултет. За њу није било места, па је отишла”, каже Мирјана Србљак, мајка рањене девојчице.

Иако су обећали да ће преврнути сваки камен да пронађу убице деце, представници страних мисија које су тада вршиле власт нису практично ништа урадили. Истрага је обустављена. Јуче се у Гораждевцу, на почетку службе, појавило тек двоје војника италијанског Кфора.

Представник владине Канцеларије за Косово и Метохију Боро Тајић прочитао је окупљеним мештанима писмо директора Петра Петковића.

„Демократски свет је поражен пред идеологијом мржње и тероризма. Данас треба поновити да је, пре деветнаест година, када је овај злочин извршен, кривица била на онима који су пуцали и онима који су акцију осмислили и наредили. Данас је кривица и на онима који не раде ништа, или раде све да се ти починиоци не пронађу”, поручио је Петковић.

Литургији и помену су присуствовале монахиње Пећке патријаршије, јеромонах Петар Ројевић из Високих Дечана, свештеници пећки Драган Радовановић и гораждевачки Ненад Нашпалић.

Цвеће се полаже и код споменика у центру села, а све се завршава на гробљу где је сахрањен Панто Дакић. Једно дете из његове породице стоји и жели да послужује слаткише.

„Ти личиш на Панта”, обраћа му се неко.

Овде све помало личи на двоје деце и њихову потребу за простим људским одушком, за реком, игром и слободом.